Srpski književni glasnik

82 Српски Књижевни Гласник.

Невидљиви бумбари су зукали у зраку. Мале тачке показале се на видику. Расле су, долазиле.

— Дероплани, аероплани...

Грлати мотори гроктали су све јаче. Тевтонски крстови црнели се поносито.

По спрљеној пољани бежали су преплашени људи. Страх их је пробијао леденим стрелицама, а хука им засела за плећа. Крили се у шибљаке и хлад гранатог дрвећа.

== тон ша.

Нешто је црно летело кроз ваздух. Бомбе су трештале. Дим је избијао из села, са поља. По небу су прскали шрапнели. Апарати. се спуштали ниже, окретали у месту, бацали разорне терете, потом се пели и промицали кроз расцветане облачиће.

— Грам, грам, грам...

Облачићи се хтели прикачити на крила апарата. Тице су вијугале, пеле се, измицале. Потом на небу тишина.

По селу се црнеле порушене куће. Неко је износио побијену децу. Једна раскинута лешина лежала је крај разривене јаме на пољани. У селу су штабни официри били још по подрумима, само је преплашени телефонист непрестано тражио вести од пукова. У менажи је млеко покипело.

Ипак је све било као и пре. Људи су носили. страх у себи, па се ипак нечем радовали. Радост је била на површини, и до ње се увек долазило.

По језеру су лудовале рибе. Шуме су биле мирне и зелене, но кроз њих се провлачило сунце, и играло по пропланцима. У тешкој батерији војници се забављали хромом родом, која је пркосно клепетала дугим кљуном.

— После7... Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт...

— Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали. Друга два војниш. пунила су луле, и гледала у сувог писара Казимира. Плаве маље дрхтале су по мршавој бради.

— Ћути, ћато, стари бунтовниче, какву смрт нам припомињеш... Њихови образи су били румени, а плећа широка.