Srpski književni glasnik

У Логору. 83

— Осуђени сте на смрт, а весели сте. Носите радост као кужну болест у себи. Жртве сте и џелати, убице сте и убијани, а смејете се. Чему Кућама порушеним у којима се плету плетенице за нечија гојазна рамена“ Побијеној, искиданој деци 7

Образи су му горели руменом све јаче. Закашљао се.

— Као волови сте, који вуку топове за друге. Погледајте. Али они бар тужно мучу.

На вијугастом путу, који се пео уз планину, дизали се црвени колутови дима. Безбројни волови вукли су шарене топове уз страшну дреку гонилаца.

— Топови су звона за побуне... а пре њих убијају мале... Снага човечанства је у братству потлачених.

Радиографски семафори већ су бацали дух револуција светом.

Мали војници су. замишљено Ћћутали. Речи су попале по њима као мраз. Кравио их је само дим из лула.

За Чеганом је сунце залазило. Шумом обрасле ивице биле су румене, са дрхтавим ореолом злата. Златни одблесак пливао је још по. језеру, које се увлачило у влажну сенку. Крај обала се згрчиле криве куће као преплашене.

— Ух, љут је да се побаци од њега...

Румени ордонанс се закашља. Пљуцну љутито у страну Дим растера визије побуна.

— Да бар пошта само дође... прозборио је и други.

Над њима је лако шуштало лишће огромнога храста. Сенка лишћа мешала се са сенком сумрака.

Ватра је пуцкарала поред порушеног зида. Гарава мањерка лагано је врила, и из ње се дизала у вис пара. Војници се примакли ватри. Очи су сузиле од дима. Мршави батаљонски писар сео је на баквицу са вином за официре.

— Наше јеванђеље једно само убијање дозвољава...

— је ли, Бранко, а шта командант 2

Посилни се био примакао ватри.

— Опет је онај комита долазио...

— Ма шта слушаш те лажљиве јаружаре...

Два војника се довукла до ватре, и поверљиво питају писара:

— Има ли штогод да је дошло 2

— Има ли 2... Биће, биће... Без бриге само. Има да је живот псећи, и да ни он сигуран пије... а само смрт,

6-