Srpski književni glasnik
84 Српски Књижевни Гласник.
смрт, смрт... Зашто стално убијањет7 Зашто7... Докле ће мали да умиру за лажне великане...
Опет су семафори светлуцали и бацали разорне таласе. Зрак је био препун гасова. Било је зелених који су тровали жутих који су опијали, и црвених који су рушили. Били су'
црвени као крв из плућа Казимирових. Грудоболни су увек
пророци рушења.
— Ма ћути, ћато, шта наричеш. Ти си пацифиста, анархиста, ћути, — подвикнуо је гојазни ордонанс. — То је добро. Што се више гине, то је боље. Брже ствари иду..,
Иза шатора се појавило знојаво лице пуковскога ордонанса. — Пошта.
Сви су поскакали. Из торбице се појавиле новине и акта. Ордонанс је брисао орошено чело. Носио је црвену бразду од шлема. |
— Потпиши у књигу...
— Има ли писама 7
— Два, три... из Србије нема...
На лицима се живост отромила. Поседали су.
— Ништа, ништа... да ли живе они...
— Ха, мислиш жена те се сећа...
— Ма Ђаво са женом, али деца...
Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље. Котлови су кључали у њима. Пара је била мека и опојна. Са лишћа су падале ситне капљице туге. Прве звезде на небу се замаглиле.
— Уништавају Швабе писма.
— Није Швабе него наши...
— Пролетери свију земаља, уједините се...
= Ист, nc!
Коритом пресушеног потока чуо се топот коња. Официри су долазили.
— Склоните се, — умешао се посилни, — ево команданта.
Дуги бркови су донели мирис алкохола.
Од њиних љутитих гласова дрхте шаторска крила и повија се пламен воштане свећице.
— Да платиш, шта би хтео, да побегнеш 2
— Покупио нам паре па хоће да бежи..,
NAL “i “. 5 Mi, Ty eo