Srpski književni glasnik

84 Српски Књижевни Гласник.

смрт, смрт... Зашто стално убијањет7 Зашто7... Докле ће мали да умиру за лажне великане...

Опет су семафори светлуцали и бацали разорне таласе. Зрак је био препун гасова. Било је зелених који су тровали жутих који су опијали, и црвених који су рушили. Били су'

црвени као крв из плућа Казимирових. Грудоболни су увек

пророци рушења.

— Ма ћути, ћато, шта наричеш. Ти си пацифиста, анархиста, ћути, — подвикнуо је гојазни ордонанс. — То је добро. Што се више гине, то је боље. Брже ствари иду..,

Иза шатора се појавило знојаво лице пуковскога ордонанса. — Пошта.

Сви су поскакали. Из торбице се појавиле новине и акта. Ордонанс је брисао орошено чело. Носио је црвену бразду од шлема. |

— Потпиши у књигу...

— Има ли писама 7

— Два, три... из Србије нема...

На лицима се живост отромила. Поседали су.

— Ништа, ништа... да ли живе они...

— Ха, мислиш жена те се сећа...

— Ма Ђаво са женом, али деца...

Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље. Котлови су кључали у њима. Пара је била мека и опојна. Са лишћа су падале ситне капљице туге. Прве звезде на небу се замаглиле.

— Уништавају Швабе писма.

— Није Швабе него наши...

— Пролетери свију земаља, уједините се...

= Ист, nc!

Коритом пресушеног потока чуо се топот коња. Официри су долазили.

— Склоните се, — умешао се посилни, — ево команданта.

Дуги бркови су донели мирис алкохола.

Од њиних љутитих гласова дрхте шаторска крила и повија се пламен воштане свећице.

— Да платиш, шта би хтео, да побегнеш 2

— Покупио нам паре па хоће да бежи..,

NAL “i “. 5 Mi, Ty eo