Srpski književni glasnik

O о

Српски Књижевни Гласник.

Речи се отегле као и тело. Покушао је да се дигне и наздрави металном чашом пуном пенушавог вина. Посрнуо је на малу клупу, и шампањац се пролио по неотесаној дасци стола.

–- Ћутите, господине мајоре, чуће вас војници...

Душко се нагао и вукао за рукав мајора.

Четвртаста глава поручника Луке се бојажљиво окренула изнад угњечене јаке. Лагано се дигао са сандука, и неопажно изгубио у мраку.

Мајор Милорад се тврдоглаво отимао:

– Шта ви мени 7... ја сам републиканац... За револуцију... видим ново сунце, једног новог бога... Много белих и црних богова... ја ћу све са својим батаљоном

црвеним...

— Ма ћутите... Смели дечко шаком му је затворио уста.

Рашчупани бркови су немоћно пали низ лице, плаве очи су покрили одебљали капци, и мајор је ућутао. Чуло се само мумлање између зуба:

—... публика... публика...

Официри се готово сви изгубили у тами. За шатором је неко напорно повраћао.

Крај стола је још седео на ускоме сандуку капетан са потшишаним брковима и викао:

— Марсељезу, Милораде, рђо циганска. Свирај. Ћемане ћу ти о главу олупати.

Преко пута њега дуга прилика Мијина бацила је продужену сенку преко стола. Пружио је чашу да се куцне са умиреним командантом. Потом је подигао у вис, и безгласно неком наздравио.

Из мрака су сијала задовољно два ужарена ока грудоболног бунтовника.

На пољу је била најлепша ноћ рата, а из шатора је ударало на просуто вино и пијане душе. Васељена је била пуна црвених бакцила.

Када су Цигани престали са Марсељезом, и настала тренутна тишина, чула се далека грмљава топова, можда чак тамо са Вардара. Више планине се небо на махове отварало и палило Ћутљивим муњама.

Семафори су дејствовали.

СТАНИСЛАВ КРАКОВ.

| | i 4