Srpski književni glasnik

Реконвалесценти. 87

РЕКОНВАЛЕСЦЕНТИ. (2)

Па се спушта вече и улази болничар Милосав да запали висеће лампе. Попне се на столицу, кресне машину, и са подигнутим рукама, ногама и шиљастом брадицом, пропиње се као јарац кад брсти.

— је ли, Милосаве, Милосаве 7

— Извол'те.

И смеје се идиотски и гледа око себе Милосав.

— Право кажи: јеси ли истина плакао јуче кад си видео шумадиске чарапе, оне везене, код потпуковника у сандуку 7

— Ко, је л' ја“

— Па ти, дабогме.

— Е јесам, признајем.

— А што, брег

— Па 'нако, жао ми, сетио сам се.

У десном реду, код средњег стуба, поднимљен на дуго маљавој и кошчатој руци, лежи на свом кревету, више кога се према глави налази поличица са пуно стакларије, медикамената и књига, професор Љубишић, блед, умнога израза, врло високог чела и упалих груди. Попустио га је маларични напад, па се објашњава са својим старим другом што седи на војничком сандуку уз његов кревет, чупка бркове и смешка се својим подругљивим уснама.

— Ево ти на: нико се не труди да разуме овог човека. Само онако тек да се каже: зашто си плакао г То питају човека који четврти Божић проводи у рату, неколико година ван земље у којој се родио, на коју је навикао, коју воли и у којој је оставио своју породицу и имање. Расплакале су га шумадиске чарапе. Дабогме. А зашто “7 Зато, брате, што од своје границе и од неколико година па до сад, све што је видео за њега беше ново, различно од његовог, непознато : и природа и клима, вароши и села, и храна и обичаји и ношња, све нови облици и боје ствари. Шкрофулозне и чворновате маслине под којима је уздисао на Крфу нису једно исто што и онај његов храст под којим је, чувајући стадо, певао у својој отаџбини. Арбанија са својом дивљином, па онда усијани Халкидик, па врући Алжир и Тунис, са свима својим егзотичностима, море и Маћедонија, са својим кар-