Srpski književni glasnik

88 Српски Књижевни Гласник.

пама и камењацима, све то било је за њега ново, туђе, друкчије, дотле невиђено. Шумадиске чарапе, дабогме. Јер то је његово, оригинално, искључиво његово, а он то годинама није видео. Ето зато је плакао. А, осим тога, то је сељак и патриот, то јест инстинкт, јер он није патриот по разуму. У њему је један предачки остатак, једно наслеђено осећање, и све што ради, он ради као навијен. Зар није таког У оним везеним чарапама он је видео сву Србију. А ти си друго и ја сам друго, и онај тамо адвокат, на пример. Да изнесу цео наш музеј пред нас, ми се не бисмо заплакали. Јер код нас је разум. Јер ми размишљамо о тој отаџбини, разгледамо је са свих страна; претресамо и њене погрешке према нама, критикујемо је, осуђујемо, каткад, ако хоћеш, мрзимо, јер ми немамо више за њу суза, јер ми нисмо више патриоти.

— Ех, немамо суза, нисмо патриоти...

— Шта кажешт Нисмо дабогме, то јест ја нисам, ја знам о себи и о себи говорим. А ти се. сећаш како је онај немачки официр што је прошле године погинуо на фронту Соме узвикнуо на једном месту свога дневника: „Отаџбино, чиме си ме тако задужила да од мене захтеваш оволике и овако грозне патње 2“ Сећаш ли се... Пита се човек, него шта! Нема ту само: дај живот: хоћу да ми кажеш зашто да ти га дам, јест, зашто да ти га дам, чиме си ме то задужила, ти бездушна отаџбино 7

Па сав дрхти професор, брзо дише и говори задувано:

— Пита се човек, него шта, а и ми смо почели да се питамо, једва једном. Јест. Друго је Милосав, а друго сам ја: он је инстинкт, ја сам разум. ја хоћу да објасним и да испитам онај предачки остатак, оно осећање што сам наследио, оно мистично што у мени вечно тиња, а против чега се рационално вечно буни. Ја хоћу да се питам: је л' та отаџбина била правична, племенита, мудра, је л' према свима својим синовима била подједнака 7 Ја хоћу да знам: је л' ме та отаџбина истински волела, је л' према мени испунила све обавезе мајке, па да за њу паднем и жртвујем се као њено дете 7 :

— Слушај, ти само тако говориш, а ту отаџбину ти волиш више него и ја и многи други, то сви знамо.

— Није истина. Ја је не волим као ови овде око нас. ја је не могу волети као они. Јер је они воле ма каква она