Srpski književni glasnik

216 Српски Књижевни Гласник.

низ изванредно пријатних слика, махом портреа, финог, чак интимног колорита, и с извесним акцентом искрености. Буковац се није хтео за живота жртвовати да живи и ради у својој земљи, те нам ни у приближности не стоји на расположењу његово целокупно дело, сада растурено по свету. С тога и ово наше мишљење свакако неће бити потпуно, а можда ни потпуно тачно. Али смо уверени да је у главноме тачно.

Никола Бешевић приредио нам је пре десетак дана прилично велику изложбу слика у једној соби новог Университета. Његова изложба је имала успеха. Лепо је кад вам се један млад човек представи са четрдесет и шест радова у које је уложена извесна брига и известан дар. Г. Бешевић се тек вратио из иноземства. Пошто је прве студије завршио у“Загребу, он је студирао више година у Италији. Као и већина

наших људи који су студирали и остали на страни, и он, ван.

земље, није могао себе наћи. То је у осталом сасвим природно. Стога се на Бешевићевим радовима примећавају разни утицаји. Најјачи и најповољнији утицај је његовог професора из Италије, родом Шпанца. Овим се да објаснити у много већој мери шпански него италијански карактер овога утицаја. Овде није у питању ни Веласкез, ни Греко, ни Гоја, нити који други стари Шпанац. Овај утицај не долази ни од Зулоаге. Браћа Зубаури, најозбиљнији и најбољи савремени шпански сликари, преко шпанског сликарског емисара у Италији, извршили су овај утицај на Бешевића. Радови: Сељанке из Скана, Црквењак из Скана, Сшари скишница, Слепац и вођа, ако сам добро навео, спадају у ову врсту. На овим радовима, и поред поменутог утицаја, да се јасно утврдити лични дар сликарев и његове сликарске способности. Он има живу, снажну способност визуалне представе. Он има смисла за боју, ма да његов колористички укус још није ни диференциран ни префињен. Он има храбрости да види у великом, ма да још непоуздано компонује. Он има склоности да се задржава на првом ефекту, не удубљујући се много у унутрашње дражи светлог и тамног, боје, дубине. Он је технички спретан и храбар, ма да, очевидно, нема најбољу школу. Кроз све ове одлике несумњиво пробија темперамент човека који ће се моћи усавршавати и који ће напредовати. Свакако, неки његови други радови, као Орпеншалска играчица, Сирене и, мислим, Изгубљени рај, нису плодови срећног сликарског надахнућа. Али његови радови из Естоније, где је свакако био дошао у непосреднији додир са природом, вратили су његовој кичици урођену крепкост и његовом укусу природну свежину. У овим радовима је Г. Бешевић, чини нам се, био и самосталнији и искренији. Нека продужи само у овом правцу, кад га је већ сам нашао: изгледа да је на правом путу.

RA dy A a