Srpski književni glasnik
Уметнички Преглед. 217
Ж
У Официрском Дому, под заштитом неколико београдских госпођа, приређена је помпезно изложба „вајарских и неимарских дела вајара Стаменка Ђурђевића и неимара Момира Коруновића“.
Тридесет и четири рада Г. Стаменка Ђурђевића показују на један несумњив начин његову недаровитост. Она показују још и његово незнање и његово несхватање скулпторалне уметности. Човек остаје под утиском комендијаштва, простоте и дрскости. Ни душе, ни памети, ни укуса, ни снаге у овим гипсаним гомилама. У коликој мери на овим радовима нема облика! Они нису ни компоновани ни моделовани. Они су и без скулпторалне и без анатомске форме. Они су надри уметнички смлаћени. И ми се на њих заиста не бисмо ни осврнули да нам нису приказани у друштву Г. Момира Коруновића, под заштитом београдских госпођа и читаве серије портретисаних лица из највиших кругова нашега јавног и државног живота. Нормално судећи, оно што смо видели имало би се протумачити овако: за Г. Момира Коруновића Г. Ђурђевић је добар скулптор, или бар онолико добар колико добрим архитектом сматра себе неимар Коруновић; за београдске госпође које га штите он је уметник који одговара њиховим уметничким аспирацијама и њиховим културним потребама; за портретисане, он је избраник који треба да их овековечи. Ми смо далеко од тога да ову дружбу примимо као готову ствар, и да мерило које имамо за Г. Ђурђевића пренесемо и на његово друштво на овој изложби. Када бисмо били уверени да је Г. Коруновић слободно изабрао Г. Ђурђевића, да су га слободно по своме укусу изабрале београдске госпође или портретисани министри, државници и официри наше земље, ми бисмо то несумњиво и учинили, и били бисмо при томе очајни за наше културне прилике и за нашу уметничку будућност. Али ми смо уверени у потпуно обрнут ток ствари, уверени смо наиме да се њима свима Г. Ђурђевић просто наметнуо, као што се наметнуо и самој уметности. И њихова кривица је само у томе што се нису могли одбранити од оваквог друштва. А то већ није мала кривица. У Београду, који је с толико критицизма, најчешће потпуно неоправданог, примио нашег највећег уметника, великог светског скулптора Ивана Мештровића, у Београду где живи једва примећен изванредно даровити скулптор и мајстор првога реда Тома Росандић, и други ваљани уметници, не смеју се дешавати оваке јавне уметничке и друштвене саблазни. Јер оваквим појавама се заиста не оповргавају она жучна пребацивања којима се обасипа са свију страна овај наш злехуди Београд ради његове ниске културе. А Г. Ђурђевић би, постављен на своје место, могао и без овога имати и своју функцију и своју публику.