Srpski književni glasnik

222 Српски Књижевни Гласник.

амерички радници. То је све нетачно, а све је ишло за тим да се из Америке повуку капитали. Америка може да дадне Русији капитале, али мора пре свачега да претресе реално целу ствар. А реална ствар је у овоме. Пре свега Русија је банкротирала. Она не производи ништа; њени рудници и фабрике које раде са руским сировинама једва производе 200—25% од предратне производње; њене железнице преносе једва 7", од онога што су пре рата преносиле; њени земљораднички производи не могу да задовоље данас унутрашње потребе, а Русија је била житница света; а томе није крива лањска суша, крива је рушилачка обест руска после пада царевине. Русија је данас утрошила све своје резерве, па не би могла да даје у замену за радну, техничку и финансијску помоћ готово ништа. Поред овога, онај који даје рад, искуство и капитал, тај хоће и јемства да ће му се накнадити труд, да ће бити сигуран животом и слободом. Производња и обнова су само по цену личне и имовне безбедности, као и слобода рада. Тога данас у Русији нема, и ако су совјетисти прилично омекшали и попустили. Основна, фатална тешкоћа је у томе што су и ова јемства и продуктивност недовољно сигурни. Озбиљни трговци, радници, зајмодавци, техничке снаге, неће у: Русију све донде докле нису добили доказа да је странцу и живот, и својина, и слобода безбедна. Основа свега међународнога промета је у томе поверењу. И докле год страни трговци и улагачи, и то они мали, — а не они велики и дрски зеленаши, — не могадну стећи уверење да је правни поредак у Русији онај који влада у пеломе цивилизованоме свету, дотле ће цела међународна трговина и промет застати, а свет ће бити у овој збрци. Међу народима може бити привредних и финансијских веза само ако се заснивају на праву својине и неприкосновености уговора. Пре сто година народи су још и којекако могли да се држе сами, али данас је ствар сасвим друкчија. Народи зависе једни од других, не могу да живе и развијају се без размене узајамних економских добара; цео њихов живот зависи од промета сировина и индустријских производа. Право својине није фетиш: оно је оруђе индустрије и трговине, оно је неопходно потребно њима као жељезнице и бродови. Докле не буду странцима загарантована таква права, дотле не може бити ни помена о томе да се у Русију пусте капитали, радници и трговци. Није овде реч да се силом крше нечији назори на својину, да се силом намећу уговорне обавезе из туђих законодавстава: овде је реч о томе да се одрже она права које цео цивилизовати свет данас одржава и поштује. По ту цену је обнова светскога промета и међународнога живота. Ово нису теорије академичара. Ово су питања која се тичу живота и смрти милиона душа изван Русије, милиона оних који су зарађивали насушни хлеб у међународној трго-