Srpski književni glasnik

Политички Преглед. 225

један систем који у изборном праву представља извесну оригиналност. Тај систем израдио је министар унутрашњих дела Г. В. Маринковић. Систем Г. Маринковића задржава листе, али те листе нису круте, са унапред утврђеним бројем кандидата, као што је до сада код нас било. У сваком изборном округу постоје две врсте кандидата. Једни, окружни, носиоци листе, за чију је кандидацију довољно 500 предлагача. За те окружне кандидате не гласа се непосредно; њихов избор зависи од гласова среских кандидата који буду хтели да се вежу за њих. Други, срески, за које се гласа по изборним срезовима. За среску кандидацију потребно је 100 предлагача и пристанак једнога од кандидованих окружних кандидата у односном изборном округу да срески кандидат уђе у његову листу. Кандидатску листу чини, дакле, окружни кандидат, заједно са свима среским кандидатима који су се везали за њега. При томе није забрањено да се више кандидата у једноме срезу вежу за истог носиоца листе. — Мандати које једна листа добије, на основу израчунавања по д'Онтовом поступку, додељују се учасницима листе на следећи начин. Као изабран проглашује се прво окружни кандидат, а за њим редом они срески кандидати у чије кутије буде пао највећи број гласова.

Ово су резултати које Г. Маринковић очекује у првом реду од свога система. 1) Кандидација по срезовима доводи у непосредну везу посланика са бирачима; срески кандидати који буду изабрани, не долазећи на положај по милости интрига у партијским одборима, већ на основу народног поверења, имаће ауторитет правих народних представника. 2) Систем среских кандидација, ублажавајући крутост листа коју смо имали у досадашњем изборном закону, даје бирачима могућност да гласају за људе које познају, а не за кандидате које им партија наметне. 3) Дозвола да више среских кандидата уђе у исту партијску листу, спречава цепање листа, и одржавајући партијску дисциплину, чува јаке странке потребне за рад у парламенту. 4) Одређивање изабраних кандидата, не према унапред утврђеном реду, него спонтано, према броју гласова колико који кандидат добије у своме срезу, искључује жучну борбу коју су кандидати једне исте странке водили о боље место на листи.

Конструкција Г. Маринковића, као што се могло очекивати, изазвала је интересовање, али у исто време и оштру критику. Против те конструкције изнесени су поред општих аргумената навођених против избора по срезовима, — а то је нарочито: да непосредна зависност кандидата од бирачког тела натерује посланика да постане нека врста агента за свршавање приватних послова својих бирача, — још и следећи:

1) Систем је сувише сложен, и према томе незгодан за изборни закон који мора бити лако приступачан бирачкој маси. 2) Локалне величине, са јаком среском клиентелом, неће