Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 297

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Вељко Милићевић: О сене, роман. (Издање Српске Књижевне Задруге, 1922.)

У једноме тренутку, пре десетак година, за име Вељка Милићевића су биле везане најлепше наде. Његова нагла и моћна појава неколиким горким, али сочним приповеткама, међу којима је једна значила скоро роман, била је читав догађај. Поверовало се да ће он нашој приповетци отворити нове путеве психолошке анализе, на које се она није усуђивала, и да ће јој њен уски интерес локалнога збивања ствари развити до једног ширег посматрања човека у опште узетог. Међутим, његова појава је била метеорична: тренутно је блеснула и угасила се одмах. И сада после десет година, и више можда још, Вељко Милићевић се, као каква периодична комета, опет појављује.

Прво питање на које се одговор намеће било би: да ли је, или није, Вељко Милићевић потврдио белегу коју је тако давно поставиог Отворено говорећи, мора се одмах рећи да његов нови роман ни из далека не показује оне вредности које су имале његове раније приповетке. Од свега је остала, и то релативно узевши ствари, извесна списатељска рутина, која чини да се књига, у главном, лако чита, и која ће, вероватно, просечноме читаоцу пружити нешто задовољства. Али овде нигде не пробија спонтана стваралачка снага, и непрестано се има осећај да је с натегнутошћу и „силом Бога“ рађено. Кад се после прочитане нове књиге Вељка Милићевића прелистава његово старо Беспуће, вредности једнога и другога дела се показују у једној поражавајућој сразмери. Ни својом експресивном страном ни психолошким резултатима (Опсене не могу ни да се приближно ставе у ред са првим творевинама Вељка Милићевића.

Шта човек да каже о предмету овога романа Вељко Милићевић је увек волео црне ствари. Овде. = узео да се бори са ружним стварима. Његов главни јунак, Др. Бранко Завишић, нитков је последње врсте. Ја сумњам да је писац хтео да га у роману оправда, али и да је хтео, узалудно би му било. Један осећај гадости је помешан у крајњем утиску који се има од књиге. То не значи да рђави људи не треба да буду предмет књижевнога сликања, али то зацело значи да, у колико се гадније ствари казују, у толико снажније морају .бити казане. Ружно у уметности може само снагом да се откупи. Пред величином творевине, пред огромношћу стваралачког надахнућа којом је ружна слика оживотворена, њена ружноћа се спиритуализира, добија своју сопствену лепоту и постаје привлачна. Вељко Милићевић није успео да свога Др. Бранка Завишића подигне на потребни постамент, оставио га је у прашини онако како га је на улици нашао, — тип по:

15%