Srpski književni glasnik

228 Српски Књижевни Гласник.

себи је врло чест, — и сва његова морална ружноћа вређа читаочеве осећаје онолико колико би, као сусрет, била непријатна и у животу, и више можда још, јер је овде ограничена оквиром и посматрана сама за себе.

Читав роман, иначе, са свима својим осталим личностима и ситуацијама, реално није много оправдан, и психолошки још мање. Више пута, док се чита, има се утисак да су извесне ствари. шаблонски замишљене. Све тако подсећа на лаки француски роман, тако звани роман прељубе. Средина оне славонске паланке није ничим специализирана, и изузев два три типа са неколико случајних описа, све се може да дешава ма где. Једна конверсација, у паланачком салону, између госпође котарскога ветеринара и господина „обрстара“, као да је извађена из Г-ђе Жип. Кобни састанак Др. Завишића и Г-ђе Клајнбергер, ноћу, у вили у винограду, који сав треба да буде трагика по стварима које се тада дешавају, изведен је по класичноме узору гепаег-оои5 а [а јгапсае, уз чашу вина нарочито одабраног из подрума и колаче сопственом руком госпођином спремљене за тај тренутак! Личности, ако се остави на страну варошки богаташ газда Гаша и његова невенчана госпођа Марија, и можда још која споредна силуета, који су локално обележени, све су фиктивне и бледе. Аница је тип девичанства које страда, према томе симпатична читаоцу, али као личност Сескрвно дата, књишки тумачена, али не протумачена. Маргита, у овом случају фатална жена, највише је готапездие, са својом девојачком авантуром, са својим браком обостранога пожртвовања, са ненадмашном и сагореваном лепотом, и са свима својим поступцима, све до оне позе Татјане из опере, кад „у ноћној белој хаљини, са распуштеним косама при светлу мале петролејске светиљке, и ако је била дубока ноћ, сеђаше за столом за писање“: напише неколико речи и плаче! Бранко, Аница, Маргита (имена као код Јаше Игњатовића!), центар овога романа, и ма да:у основи личности баналдно могућне, нису уздигнуте до сопствене животне реалности, већ су; зише или мање, фиктивно замишљени и шаблонски оцртани. Исто то би се дало рећи и о скоро свима споредним личностима, почевши од господина Клајнбергера, супруга-каваљера до самопрегоревања, и од. госпође Лазић, Аничине пријатељице и Бранкове рођаке, која, попут оних добронамерних „тетака“ из лаких француских романа, служи као љубавни посредник, па до Бранковог слуге Пере и Маргитине слушкиње Мици, који се међусобно заљубљују да би могли преносити писма својих господара!

Сам развој догађаја је форсиран вештачким средствима. На страну она мало чудна околност да један и морално и материално пропали адвокат може, тако рећи преко ноћ, да се подигне у паланци и да постане на далеко славан бележник и богат човек, околност из које пониче читав роман.

ЊЕ и род а бе