Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 229

Али мора да падне нарочито у очи чињеница да је био потребан један пуки случај да се дође до заплета у роману: Маргита, коју је Др. Завишић као девојку завео, па напустио, треба да се као удата Г-ђа Клајнбергер појави баш у оном месту где се распусни адвокат склонио да успокоји свој даљи живот, да би се догодиле главне ствари у роману. И та Г-ђа Маргита Клајнбергер, коју судбина тако вешто наноси у Б..., треба још да буде пријатељица Завишићеве веренице Анице, по једном случајном сусрету на летовању у Дубровнику! Има француска речкоја говори о томе како се све чудно људи у животу не срећу, али хтети у роману ту ћудљиву игру случаја употребити као мотор догађајима, није знак велике стваралачке моћи. У експресивном погледу декаденција талента Вељка Милићевића, по овом роману судећи, је још очигледнија. Ни трага од оног спонтаног, топлог, емотивног израза који је био тако велика драж у његовим ранијим приповеткама. Овде се у стилу осећа једна несумњива клонулост, према језгровитој пуноћи његових некадањих реченица. То не долази толико отуда што сада Вељко Милићевић пише доиста знатно тромије но некада, реченицама неуравнотеженим и често претрпаним да се с муком разумевају. Али његов стил је у овом роману фигуративно млитав, млак, и чак отужан. Старинска, похабана сликовитост је зацело немоћна да емотивно оживи експресију. Треба само видети колико оскудева емоција оним развученим и гломазним писмима које Бранко Завишић пише Маргити! Или зар данас нешто значи ова сумњива живописност: „Па онда се опет из тих девичанских суза које су умивале жртвеник љубави, рађала нада, мила и нежна као увек, која загреваше и опијаше мирисавим тамјаном својих снова...“ Или овакав образац: „Грешни мирис је учинио своје. Бранко Завишић је био до краја отрован. И кад је угасио светло, он још на памет прочитаваше писмо чија слова се претвараху у жбуње јасмина, а редови у стазе; на крају једне стазе, под једним жбуном у белини на ниској каменитој клупи, обраслој маховином, изрезаној инициалима, налик на ону у Татрама, сеђаше она, Маргита, замишљена, са једним белим цветићем на руменим уснама...“ Овакви и слични примери нагоне човека на помисао да је много шта у овој књизи резултат једног брзог и аљкавог рада. На крају, у заљкучку, ја ћу да истакнем још један обзир. Можда овај роман и не би изгледао уовој мери неуспео да пред њим не стоје далеко боље ствари његова писца, са којима се поређење неизбежно намеће. Поменута је већ извесна списатељска рутина којом је он састављен, и читаоцима који су заборавили, или не знају Беспуће Вељка Милићевића, његове Опсене ће моћи да буду лака занимљива лектира.

М. В. БОГДАНОВИЋ.