Srpski književni glasnik

230 Српски Књижевни Гласник.

Николај Велимировић: Лове беседе под гором. (Издање С. Б. Цвијановића.)

Нове беседе Г. Николаја Велимировића показују преиначене и друкчије тенденције од старих, и исте методе. У предратним беседама Г. Велимировић је био узнемирен, пригодан, националан, патриотски, и изнад свега вешт ретор; у овим поратним, испред којих је рат и много тражења по религијама, он хоће да изведе једноставну концепцију, да сажме једну религиозну синтезу, гњура се у мистику, објашњава само Јеванђеље: жели да одговори ваљда на приговоре учињене и од теолога и од профаних да у ранијим његовим делима нема вере, — и изнад свега опет је ретор. Јеванђеље му је дало подлогу, и подстрек; источне религије, нарочито Будизам, нових идеја, већ изражених у Речима о Свечовеку, и објашњавајући речи апостола, он конструише једну религију. Ту религију, проведену кроз ове беседе, немогућно је скалупити у какву дефиницију; она је изграђена из разних материала, највише из мешавине Хришћанства и Будизма, и представља још нејасан покушај неке синтезе, један модерни неоплатонизам. У непрестаним сукобима са науком, и са организованом црквом, и са човековом мишљу, хришћанска религија тражи свуда нове путеве и друге доказе; у својој еластичности она је изнашла немогуће компромисе, и најзад се повукла на терен где је наука сада немоћна, и у атмосферу чија тама допушта улаз само богоданим. Ту су могућне сваке дискусије. Вешта тумачења Светога Писма могу да изнађу у њему сва објашњења која се хоће о свима питањима која иначе немају одговора, и индивидуалним и социалним. Мистицизам, веза са другим религијама, и знања наука, здружени са диалектиком и теолошким суптилностима, довешће Хришћанству још многих тумача, и задржаће му још много верних.

Г. Велимировић у овим беседама извео је оригинална и смела тумачења. Познавање религија, рутина у теолошким финесама, једна узнемиравана свест и савест, и визионерска пуна и наивна машта, помагани су и овде једном вештачком реториком и мајсторијама у заошијавању речима. Религија излагана овде дошла је из потребе једне крепке уобразиље да изваја своју визију света, његовог почетка и континуитета, из сазнања да је наука немоћна да одговара узнемиравањима духа и душе, из потребе за какав одмор од живота и умарања у њему у неком вишем бивствовању, и најзад, и највише, из неког злог песимизма и опорог презира људи. Овде је овај чудни теолог показао да се његова религија, или, боље, његово учествовање у религиозним проблемима (— јер и ове беседе не одају једног убеђеног верника, него једног посвећеног у религиозне проблеме који се пашти да гради своју веру —) непрестано измењује од првих његових