Srpski književni glasnik
СРПСКИ
КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК
НОВА СЕРИЈА, Књига У], БроЈ 4. — 16 Јун, 1922.
ОТАЦ. IX
Сутрадан учитељ пита Божу: шта је било, је ли га био отац. Божа каже да није; а учитељ стаде онда да се руга Божином оцу како је синоћ бранио Божу. Учитељ му казује: — то учитељ прича ђацима, — шта све ради Божа, а отац вели: „Јединче, па га баба размазила“.
— Може баба да га мази тамо у својој кући, али у школи ја сам газда! каже учитељ.
Божа увукао главу међу рамена, пришуштио се уз скамију, гледа преда се у буквар, и ћути.
И после једнако тако, — и кад преста учитељ да говори више о Божи, о његовом оцу и баби, — по цео дан Божа тако, жив се не чује, као да га нема. Кад учи и кад говори, све шапуће. А кад га које дете задирне, он не враћа, ћути, трпи.
Тако неколико дана, а онда дође нешто друго.
Једног вечера, кад оде кући, а код куће никог. Мало после ето мајке, дотера она говеда. Баба отишла у Р., занемогла тетка нешто напречац: тако су јавили.
Сад брине Божа за тетку, — тетку много воли, а и тетка њега. А брига још и та, и велика: нема ко да чува говеда. Види Божа и разуме све, па каже мајци да чува он. Мајка то казала оцу, а он се издрао на њу: — Како је могла тако: што и да помисли! А Божа, ако хоће да чува говеда, он ће да га испрати код другога у десето село, чак тамо преко Мораве, да чува туђа говеда.
(Крај.)
16