Srpski književni glasnik

249 Српски Књижевни Гласник.

Онда је отац погодио једно мушко дете, — неке Марије онде из села, — да чува говеда. А одмах потом, рано у јутру у сунчев излазак, — тек се

сунце рађа, а одмах више њега неки дугачак а узан, модар, мрачан облак, те изгледа да је сунце изгрејало, још док се није добро свануло, — а ето бабе. Стиже из Р. Иде весела, и још од вратнице виче: „Благо баби! Брже, сине, брже, да ти каже нешто баба. Добио си сеју. Родила тетка. Брже, брже, да видиш шта ти сеја пратила“.

Божа одлази весело у школу, и тамо се хвали како. је добио сестру, — родила тетка. Онда се задиркује опет с децом: опет Божа немиран.

После ручка учитељ оде код неког Јеше, чија је кућа онде близу школе, да пије слатко вино; а у школи остави. учитељку да пази на ђаке. Она тамо, где кувају јело, гледа свој посао, а ђаци у школи раде шта ко хоће. Авра Колић извалио се на скамију, онамо где се седи, те спава. Зову га, дрмусају, а он ни абера. Неко изговори да треба водом да се полије; а баш у тај мах указа се Микица на вратима са циментом пуном воде, и пружи је Божи. Хтеде Микаило Јанков да је узме од Боже, али Микица рече: „—Нека Божа! Боље ће он“. Узе Божа од Микице цименту, приђе Аври, па му је изручи на врат, на главу, свег га обли, а онда поносито што је тако потврдио оно што рече Микица — погледа у оне што се искупили ту и гледају шта ће са Авром да буде. Авра се разбуди, протрља очи, онда се пипну по глави и по врату, па погледа у све около редом. Микаило му каза да је Божа то тако с њим урадио, а он поче да плаче. Плаче некако

много гласно, па све гласније и гласније, — кука. Плачући и кукајући тако, покупи све своје, узе и торбу, па оде кући. И све кука. И што даље од школе, све му глас јачи, — све јаче кука.

„Их, црни Божо, црни сине, шта учини то! као да чује Божа и бабу и мајку где га уплашене карају. Толико ти се говори, па ништа не помаже! Шта ти би, ако Бога јединога знаш, те послуша Микицу!“

А иза уплашене мајке и бабе указује се строго, страшно лице очево, и оно лице што мрзи Божу, што му читаво мило кад Божа нешто погреши, да га после ваздан грди, — душманско лице учитељево.