Srpski književni glasnik

Отац. 243

И то лице убрзо потом указа се у истини на вратима: указа се учитељ страшно љут. — Шта је то Божа урадио са Авромг Прошао Авра онако кукајући поред Јешине куће; он, учитељ, заустављао га је, питао: шта је то билог А он није хтео ни да стане, само проњуцкао: „Божа!“ И отишао онако кукајући преко села. Шта је то Божа урадио с њим Пита страшним гласом, накострешена лица, закрвављених очију, па кад разабра шта је било, ухвати Божу за уво, и потегли тако јако да му нешто крцну, пуче у уву. Кад неће отац, мора он. Извуче га из скамије, и одведе тамо крај табле, па му нареди да ту клечи све док се не пусте кући. И то је последње што зна, а онда ће он њега напоље из школе. Не

да он да му Божа прави бруку у школи!... Онда оде опет код Јеше, да пије још слатко вино. Боле колена све више и више, — много је лакше да се

стоји. Кад би могао мало да седне, само док одумине бол. Али је сад учитељ одредио Жуку да пази на ђаке, — на учитељку викао малопре, колико на Божу, и још више на њу; умало што је не би, — па мало-мало а Жука се нагвирне на врата: не гледа ништа друго но само да ли Божа клечи.

А успут — кад се пустише кући — прича Милија Колић (Аврин брат од стрица), који иде у други разред: како. је Аврин отац страшан човек. Има један велики нож, па одмах коље. Летос Авра чувао овце, па заспао исто овако; овце оду у једну њиву, у штету, а један младић, већ момак, чија је та њива, ухвати Авру те избије. Кукајући исто овако, оде Авра кући, а његов отац отрчи те ухвати тога младића, и умало — само да га људи нису одбранили — заклао би га као јагње. То тврди и Микица попов, чуо је и он то, познаје Авриног оца: страшан човек неки; видео му и тај нож за појасом, кад је једном долазио код њихне куће. Брло велики нож — као јатаган.

Може сад и Божу да закоље, само ако је био код куће кад је Авра онако кукајући тамо стигао. Може бити да је већ и пошао да тражи Божу.

Сад већ Божу не би било страх ни да прође сам тамо поред оних великих злих паса, колико га страх од Авриног оца. Једнако гледа да се отуд путем у сусрет њима не појави неки страшан човек са ножем за појасом; а кад се одвоји од ђака, све је после трчао док није стигао својој кући, па и ту,

16%