Srpski književni glasnik

244 Српски Књижевни Гласник.

кад уђе у авлију, добро разгледа свуд унаоколо да не испадне однекуд Аврин отац.

Већ почело да се стамњује; на оној страни где сунце залази, небо се нешто налуњило, наоблачило, те изгледа да ће већ мрак, али се још види. Нема никога.

Уђе у кућу, па кад угледа ту бабу и мајку, тек онда као да се мало ослободи, — тек онда могаше да одахне.

Али ту бригу због Авриног оца само што је започео да брине, јер тек јаком мораће да је брине, а јави се друга, нова: намести се, рашири ту у кући, да се одатле после дуго, дуго не уклони. Виде Божа одмах да су баба и мајка нешто невеселе, забринуте. Мајка га пита, а једва изговара, што се тако задихао; опет се јурио с децом, — ништа што га отац оно онолико кара!

— А не знаш, вели му баба невесело, да ти отац мора на границу, да се бије с Турцима, да ћемо опет несрећници остати сами!

То изговори, и уздахну дубоко.

Х

Авра не дође у школу. Милија каже да га звао, а он није хтео. Отишао са оцем да оре, да води волове.

Учитељ праска, виче: — Ето, види ли Божа шта је урадио! И шта сад да ради он, учитељ, што Авра тако. Наручи по Милији Аврином оцу да сутра дође са Авром, никако: друкчије.

А сутрадан не дођоше ни Авра ни његов отац. Каже Милија да Авра неће више да долази у школу. Не да му отац. „Не дам, рекао, да га бије други. Ако треба да се бије, ја ћу да га бијем“. Тако да поздрави учитеља! И да нема кад да прелази до њега. А Божи поручио да се добро пази да му не падне шака!

... Опет миран Божа, жив се не чује — као да га нема у школи.

Мало бриге тамо код куће што ће отац да иде на границу, но и он ето тако. Сваког дана по нешто, и све горе и горе. Испаде Божа најгори ђак.

Види то све сам Божа и разуме, и зариче се сам у себи: само да прође ово са Авром и Авриним оцем, неће он никога