Srpski književni glasnik

246 Српски Књижевни Гласник.

приближи своје лице Божином да заједно с Божом гледа у његов буквар и учи. Као да је Божи до учења! Њега и онако узела нека мука, притисла га толика брига: брине и не брине шта ће бити са Авриним оцем, — нема кад; много је преча, тежа брига што ће отац да иде на границу. Мало-мало, па мисли како ли је тамо код куће. Учитељ говори онако о оцу, и он и учитељка Сока овако весело и у смеју говоре о рату, а како је тамо код Божине куће, како су остале баба и мајка забринуте, невеселе. А како ће тек бити кад отац оде!... Памти Божа добро како је то било кад је отац лане био отишао. Кад оде, Божа ништа. Као да оде онде негде у село. Али кад после нема оца задуго да се врати, и виде како је · то кад нема оца ту, тек онда Божа разумеде шта је што, и шта је рат. Нико нема да ради, слуга хоће-неће, не боји се мајке и бабе, ради како он хоће. Баба и мајка не могу саме ништа да учине, не могу да косе, да дену. Баба почне нешто, па мане. „Ништа ми се, вели, не мили“. Метнула руке под груди, па иде онуда по авлији, и мало-мало па тек хукне. Па после: кад се оно чуло да грми — ведро небо, а оно грми далеко тамо где је рат; а онда, хоће Турци да дођу и ту у село, све да покољу. И дошли би да није било Руса, кажу сви... А учитељ — види се — баш воли шта ће Божин отац да иде на границу, у рат. „Не зна он!“... Дође много тешко Божи, па кад још и Микаило учини ово овако, кад му пришушти уз лице оно његово ружно, шиљато, пегаво лице, и оно његово уво са оним гадним црним унутра, па поврх свега поче још и дага задише његовим гадним дахом, и да се смијуљи, да се ту чини добар, да учитељ види како је он много добар (Микаилу та брига!), — Божа трпе, трпе, а онда наједном само као обнезнани се, обви га као неки мрак, и он свом снагом љутито, кивно одгурну од себе Микаила.

И то тако — виде одмах Божа шта учини — учини ту, пред самим учитељем.

Х

У зору, у рујаву таму ведрог јесењег јутра кад највише певају петлови, чу Божа где се полако отворише врата на соби у којој он с бабом спава. Нема бабе, устала. Божа будан, али му се још као спава. И кад отвори очи и погледа да види ко је то, познаде у тами оца, виде где уђе унутра, па