Srpski književni glasnik

Отац. 249

њега да одмах уради тако како она каже. Послуша је Божа. После виде да је то учитељка урадила сама на своју руку.

После, пошто отац оде, кад учитељ уђе у школу и виде Божу да седи, он да се помами. Како је Божа смео тако да уради, и — сто чуда!... Изађе Божа опет да стоји. Ето учитељке, каже да му је она рекла. Он се онда развика на њу, што се плете у његов посао! Он је баш хтео да Божин отац види каквог сина има.

А кад би на један сат пред ручак, учитељка изазва учитеља да му нешто каже; и онда се тамо напољу чује као нека свађа између њих двоје. Она га нешто моли, а он се љути, неће да је чује. После, кад се врати, а он не изгледа љут. Рече Божи да иде кући. Молио отац да га пусти: иде у рат, а Божа јединче, па жалост велика! Све то учитељ као с неком подсмевком. Како он, кад је отишао у рат, оставио толику децу без игде ичега, а Божин отац оставља све пуно: и кош и хамбар и подрум и обор. Кад би он био на место Божиног оца, он би у рат све певајући.

XII

Топал, благ јесењи дан. Зажукнуло, зарујило свуд у около. Јутрос било ведро, али сад се већ над селом тискају по плавом“ небу неки облачићи као кудељице беле вуне.

Кад Божа стиже кући, а пред хамбаром „Ћоса“, коњ, оседлан. Стоји ту привезан за дирек, а пред њим корито са јечмом. Тако му дају кад хоће на пут.

Доле, у доњој кући, неки човек у војничком оделу. Погледа боље — отац.

На доксату постављен сто. Тамо и чича Макса (брат оцу по неком реду). Млад, још се није оженио; лане није ишао у рат, а сад мора. Он ће да буде неки „посилни“ код оца. Тако рече синоћ баба његовој мајци, баба Манди, и додаде . како ће то за чича Максу да буде много добро.

Божа уђе у горњу кућу; мајка и баба питају га где ' је досад био, што се забавио кад зна да ће отац да иде. Онда га баба зове да иду тамо на доксат, да ручају заједно са оцем. Божа се снебива, — страх га од оца. Откако га оно онда карао, Божа, чим угледа оца, одмах се уплаши и склања, да га отац не види.