Srpski književni glasnik

250 Српски Књижевни Гласник.

Баба га зва и моли, па кад он не хте, она оде сама тамо, на доксат. „'Оди, благо баби! зове га отуд. "Оди, лепо моје дете! Хоће отац да иде, па задуго неће да дође. 'Оди, лепа моја кућо!“

Божа се повукао иза наћава горе у кући, па ту стоји и ћути.

— Иди! тера га мајка.

— Одмах овамо! чује строг очев глас.

— Иди, несрећниче!

Погнут, главе оборене, увучене међу рамена — ох, кад би могло да га некако нестане, да га нема! — одлази брзо тамо.

— Седи ту!

Седа, тамо где му отац каже.

Ручају. Баба једнако нуди оца. Тера и чича Максу, а он каже да му се нешто одбило јело. Није могао ни тамо код његове куће да једе. Спремили ваздан којешта, боље но за славу, а он није могао да окуси. Но да узме сад овде бар један залогај, ваљаће се. За све друго и којекако, али за мајку му, баба Манду, најтеже. Обисла рукама о њега, па га не пушта. „Једва се отех. Јес, славе ми!“ каже то и смеје се, приноси чашу устима, а очи му пуне суза.

— Е, уздахну баба, тако је то Бог проклео несрећну мајку. Мора мајка тако. Само, што она то толико, кад јој други син остаје ту. Има ко да довуче дрва, да самеље у воденици. А како ћу ја, како ћемо нас две са овом макањомг Па пре био слуга, било лето, а садг

— Биће све онако како је Бог рекао! каже отац.

То и мајка каже. „Нисам ни ја ваљада згрешила нешто много Богу, смиловаће се и на мене!“ Глас јој почиње да дрхти, окреће као на јецање, на плач.

Отац се смеје и прича за своју прабабу, а Божину чукунбабу, како је то била јунак мајка. Свог рођеног сина, ' деду очевог, послала је у смрт. Имала је шест синова и једну кћер, па ту кћер осрамотио Турчин, гаваз пашин. Она 'зовне увече све синове, па каже: Један од њих мора да убије тога поганца, па ма морао и он погинути. И сви рекну да то учини деда очев. Он је био најмлађи и нежењен, и највише га мајка волела, али што мора да буде, мора. И он учинио тако како му мајка рекла: убио Турчина у сред вароши.