Srpski književni glasnik

Отац. 251

— И утекао жив и здрав! чуди се чича Макса и смеје се. Јес, причала ми то мајка.

Онда отац каже да сад неће бити онако страшно као лане. Ту је Рус, а Руса има много: на сваког Турчина има по десет Руса.

Божи много мило то што отац каже за Русе; читаво му се онда смањи брига што ће отац да иде у рат. Загледао се у оца, чека да отац још прича о Русима, замислио се, занео, и — заборавио да једе. Видео то чича Макса, па га смејући се пита: „Шта не једеш, ти брег“

— Жао га, лепу моју кућу — баба се приви уз Божу и загрли га, — жао га што ће тата да му иде.

— Много мари он за тату! (отац изговори то некако подругљиво). Кад би марио, не би оцу (отац се накашља), не би забадао нож у срце баш сад кад мора да иде тамо где се гине.

Шта би оцу сад наједном! Таман Божа као мало вајно заборавио на све оно што се од ово неколико дана навалило на њега, сколило га, притисло са свих страна, да већ не зна да ли да бежи некуд или да скочи у онај велики вир доле у потоку, да се удави; таман се, слушајући ово што отац прича за Русе, као мало ослободи, осети у души нешто благо, а отац наједном овако да му каже! И то баш сад! И још горе!

Ово што му каза ни по јада, — осу још страшније да га кара сад но и оно пре.

Види Божа: све учитељ јутрос казао оцу — и за Авру и за Микаила, и како га осудио да стоји, и — чак и звао

оца да види Божу како стоји, а он, отац, од срамоте није могао да уђе у школу: срамота га било од оних људи; да је могла земља некако да се отвори, да у њу пропадне. Куд га нанесе ђаво и да оде тамо! Сто пут би боље било да није ишао. Да је отишао у рат и тамо погинуо, само да није ово јутрос чуо!

И све то отац сад казује ту баби и чича Макси, казује страшно, проклиње своју судбину, а онда — то најтеже Божи — дубоко, тешко уздахну.

Баба гледа запрепашћено у оца. — Како тог Она не верује да је то тако како отац каже. То није истина! Отац нека мане тај разговор, то да му је девета брига! Но брига за њега, оца. Шта ће и како ће она бринући за њега.