Srpski književni glasnik
252 | Српски Књижевни Гласник.
Отац се још више наљути. Устаде, скочи наједном сав сто тресну — неће ни да руча. — Отрове да је сео да поједе, боље би учинио! Каже чича Макси да треба да полазе. Оде тамо у собу. Баба за њим.
— О брате, ја тек онако рекох! вајка се, снебива чича Макса. Устаде, узнемири се и он. — Видим, не једеш, па те онако од шале упитах, а оно шта се начини! Да сам знао...
Отац изађе из собе, излазећи припасује сабљу, и каже чича Макси да заузда „Ћосу“.
Дође мајка. Била дотле у горњој кући, приносила јело овамо, па била узела сад и она мало да једе. Пита: Зар ће отац већ да иде Што се љутиг Очи јој као нешто крваве, око очију подбуло, трепавице умршене, улепљене. Што отац још не ручаг :
Божа разуме да то све би тако због њега: због њега се отац наљути и не руча, због њега хоће да иде у рат што пре... За све он крив!... Сви они добри: и Жука што га деда посекао па сад Божа крив; и Авра што га мрзело да иде у школу, па нашао изговор због Боже: налагао тамо код куће да не сме од Боже у школу, те сад Аврин отац хоће Божу да закоље неким великим ножем. Добар и Микаило, оно гадно прљаво дериште што једнако само лаже и банбадава тужи Божу, и што ће оним задахом из уста да га задави — лепо ће једног дана да умре!,.. Сви они добри, само Божа не ваља... Добар и учитељ, њему отац све верује; не зна да га он мрзи, и шта све за њега говори. Божи отац ништа не верује, неће чак ни да га пита. Само виче на њега. Ако!
Још је онамо крај стола где се затекао; само устао, гледа некуд тамо преко потока, не зна ни сам у шта гледа, и тек по неки пут полако, више крадом, окрене главу, и крадом погледа да ли отац већ оде.
Чича Макса извео „Ћосу“ пред горњу кућу, и држи га за узду. Отац нешто наручује баби за кућу, шта ће и како ће; говори и за слугу, а баба му каже да не брине. Мајка разговара са чича Максом, и осмејкује се, али мало-мало па нешто брише очи: не плаче ваљада!
Сунце побегло доста далеко, просјајкује кроз врхове високих брестова више горње куће.
На трешњама доле у страни жути се лишће, много већ и опало, — црне се гране. На оној једној најмлађој и нај-