Srpski književni glasnik

Отац. 953

лепшој коју је деда, мајкин отац, калемио, памти Божа кад је први пут родило само неколико зрна. На једној грани, румене трешње, крупне као ораси, румене се у густом зеленом лисју. Онда је била жива Божина сестра, тетка се још није била удала. Биле ту још неке девојке и мајка; смеју се, шале; тетка се попе, гране се повијају, дохвати трешње, и прво даде Божи и његовој сестри по неколико зрна... Како је онда било ту!...

Трже га очев промењен, мек, уздрхтао глас:

— Збогом, нане!

Окрену се и погледа. Отац пољуби бабу у руку, а она га загрли.

— Срећан ти пут, сине! Да те пољуби мајка!... Па пазите се, децо (то говори и чича Макси), чувајте се! Бог нек вас чува! У Бога се мајка нада, Богу ће да се моли!

То говори, једном руком брише очи, а другу не скида са оца.

Приђе мајка, и пољуби оца у руку.

Свршено. Оде отац, оде љут на њега. Може тамо и да погине — да га убију Турци, а неће да зна... Ништа неће да зна. Ако! Кад он Божу ништа не пита, само виче на њега, само га кара. Нема да га пољуби као оно лане кад је пошао у рат. Као да је Божа неко туђе, душманско дете. Ако!

— Камо гаг

То отац пита.

Сви гледају овамо где је Божа. Гледа и отац.

— Овамо! зове га.

Он сиђе брзо низа стубе, па се на неколико корачаји далеко од оца заустави.

— "Оди овамо! "Оди, благо тати!

Отац му пружи руку.

— "Оди! Тата мора да иде.

— Приђи, приђи! Не бој се! слободи га чича Макса. Неће ти отац ништа.

Божа приђе, узе очеву руку и пољуби, а отац се саже к њему и загрли га.

— Шта је то с тобом, синег Шта се учини то од тебе, лепо моје детег

Шта чује то Божаг Отац њега не мрзи, отац њега воли! Осети нешто топло, мило... Поче у њему нешто као да се