Srpski književni glasnik

254 Српски Књижевни Гласник.

крави.... Да ли да каже оцу, да каже све: и за Микаила, и за Авриног оца, и за Жуку, и за учитеља...

— Што се плашиш, зар је тебе од твог тате страхг

Узе га у руке и подиже, узе га у наруче и притиште на груди. — Тата тебе кара што жели да будеш добар... (Отац као да изгуби глас, промуче). Тата само тебе има! једва прошапута.

— Тато, промуца, заусти да каже Божа, хоће оцу све да каже; али шта је то сад наједном Хоће да каже, а не може. Нешто му се купи у глави, у гуши — купи брзо, све брже, све више, — хоће да га задави. И кад га отац притиште јаче на груди да га пољуби, кад осети лице очево близу, и тада уграби да погледа у оца, и у очима очевим угледа сузе, он задрхта, затрепери сав, ни речи једне да изусти, већ дивље, обема рукама, свом снагом отисну се од очевих груди — једва отац успе да га пољуби — истрже се из његовог загрљаја, па потрча у доњу кућу, и још не стиже да изађе уза стубе, сузе му грунуше на очи. Зацвиле, врисну; вриштећи утрча у собу, залупи врата за собом, и тамо као ван себе закука из гласа: „—Куку тато! Куку мени! Јао, куку мени без тебе!“

Дотрчаше мало после баба и мајка, уплаканих очију; покушавају да га утеше, али он као да их не чује: вришти из свег гласа, кука: „—Куку тато! Куку, врати се, да ти све кажем!“ Кука, и манито удара се рукама по глави, по лицу. Баба и мајка хватају га за руке, говоре му нешто, зову га по имену да би се повратио, дошао себи; а кад виде да им је све узалуд, оне се уплашено погледају, а црна им слутња подузимље душу, — погледају се и питају: „Шта му биг“

Б. Б—ВИЋ.