Srpski književni glasnik

ЛЕГЕНДА О ГЛУВО-НЕМОЈ.

Данас је прошла покрај мене...

Куд год се она макне, крочи, Прате је деца, људи, жене, Траже да виде њене очи

Где ћуте Божје тајне —

Очи дубоке, сјајне,

Што тако чудно гледе...

Косе јој давно седе...

Лето је. Жега.

Али на гумну вршај стоји:

Сви су на послу, — жетвено доба А она, мала, — грозд у руци Седи и гроздић боба..

Кад, изненада, вијор...

Када му коло до ње стиже, Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже,

Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу...

Сви стоје бледи

Од страха:

Свако задивљен гледи

Где се далеко у висини

Бели к'о мало клупче праха... После се вијор спусти