Srpski književni glasnik
Download:
Show in BnLViewer
256 Српски Књижевни Гласник.
К'о меко, бело крило, И опет дете метне На место где је било.
Притрчаше му к'о без душе, Питањима га обасуше, Ал' мала даваше знаке Ручицама обема
Да је глува и нема...
То беше давно, ал' од тада Мисли се: она Божје тајне знаде, Људма би хтела да их преда: Уста јој често речи траже,
Али не може ничег' да каже:
Не може, — Бог јој не да...
И мене самог језа хвата Кад видим очи њене сетне, Дубоке, загонетне.
МИЛЕТА ЈАКШИЋ.