Srpski književni glasnik

256 Српски Књижевни Гласник.

К'о меко, бело крило, И опет дете метне На место где је било.

Притрчаше му к'о без душе, Питањима га обасуше, Ал' мала даваше знаке Ручицама обема

Да је глува и нема...

То беше давно, ал' од тада Мисли се: она Божје тајне знаде, Људма би хтела да их преда: Уста јој често речи траже,

Али не може ничег' да каже:

Не може, — Бог јој не да...

И мене самог језа хвата Кад видим очи њене сетне, Дубоке, загонетне.

МИЛЕТА ЈАКШИЋ.