Srpski književni glasnik

ЈЕДРА МЛАДОСТИ.

i У једну лепу и далеку зору једра су моја испловила, па сада с ветром певају по мору.

По далеким незнаним пучинама певају сунцу и облаку,

грома гласу и таласу,

и Бог зна којој звезди у висинама.

Сама је песма моја, без човека и звери, чују је само простори без краја.

А младост ми се оцеаном шета к'о златна месечина коју не хвата рибарева мрежа.

У тихо јутро пева једро младо:

Страстима је мојим тесна кожа моја

и кораке ми спутава одело,

под врелим слапом осећаја многих тепа ми језик тражећ' речи нове. Жесток је клокот моје крви,

и за песму ми нема свирале:

разлева се, пени, низ гребене горске набујали прамен из скровита врела: њега тајна сила тајним циљем гони

из дубина земље у дубине морске, па је пред смрт жељан смеха и полета, бескрајне ширине, бездане висине

и сунца, сунца, сунца!

Језди ми кликтави стих на гриви сунчаних коња к'о ветар преко бразда оцеана,

и одмиче му чезнутљиви звук

к'о хоризонт пред очима бродара.

Мојих олуја, немира и сумња ничији длан се дотакао није. Сам, и окрутан себи —