Srpski književni glasnik
ЈЕДРА МЛАДОСТИ.
i У једну лепу и далеку зору једра су моја испловила, па сада с ветром певају по мору.
По далеким незнаним пучинама певају сунцу и облаку,
грома гласу и таласу,
и Бог зна којој звезди у висинама.
Сама је песма моја, без човека и звери, чују је само простори без краја.
А младост ми се оцеаном шета к'о златна месечина коју не хвата рибарева мрежа.
У тихо јутро пева једро младо:
Страстима је мојим тесна кожа моја
и кораке ми спутава одело,
под врелим слапом осећаја многих тепа ми језик тражећ' речи нове. Жесток је клокот моје крви,
и за песму ми нема свирале:
разлева се, пени, низ гребене горске набујали прамен из скровита врела: њега тајна сила тајним циљем гони
из дубина земље у дубине морске, па је пред смрт жељан смеха и полета, бескрајне ширине, бездане висине
и сунца, сунца, сунца!
Језди ми кликтави стих на гриви сунчаних коња к'о ветар преко бразда оцеана,
и одмиче му чезнутљиви звук
к'о хоризонт пред очима бродара.
Мојих олуја, немира и сумња ничији длан се дотакао није. Сам, и окрутан себи —