Srpski književni glasnik
258
Српски Књижевни Гласник.
три пријатеља имам: широки пусти ветар, i махнито море и краткоживе облаке.
И једрим тако кроз зоре и мраке. Нисам једно биће, немам једно лице душа ми се ломи кроза све облике: грана сам што цвате и крило што лети, стабло које мисли и тица што пева, камен од векова, облак једног дана, извор из дубине и зрака с висине,
у вече стабло а у зору тица,
по дану човек — прегажени Бог.
А ноћни плашт мој додирује звезде: сва се моја лица рађају у ноћи
где светови ничу а нестаје време, најлепша ми лица дана не видеше.
Туга ми се ствара с лепоте живота а ропства човека:
неко мрзи наша певајућа једра,
к'о љигава жаба брза тичја крила. О како се мрзи међ људима радост!
Ал' још ми се једра натраг не окрећу: певајући плове куд их чежња зове,
за смелији живот и слободну младост! Зле нас очи прате, зли ветри сусрећу: к'о голо дете пред планином силном пред лицем стојим дану данашњему, пред грдном масом железа и злата. Ал' нисам просит дош'о му на врата: непријатељи ми смо, —
ја и данашњи дан!
У једну лепу и далеку зору једра су моја испловила, па сада с ветром певају по мору. КУЗМА ТОМАШИЋ.