Srpski književni glasnik

258

Српски Књижевни Гласник.

три пријатеља имам: широки пусти ветар, i махнито море и краткоживе облаке.

И једрим тако кроз зоре и мраке. Нисам једно биће, немам једно лице душа ми се ломи кроза све облике: грана сам што цвате и крило што лети, стабло које мисли и тица што пева, камен од векова, облак једног дана, извор из дубине и зрака с висине,

у вече стабло а у зору тица,

по дану човек — прегажени Бог.

А ноћни плашт мој додирује звезде: сва се моја лица рађају у ноћи

где светови ничу а нестаје време, најлепша ми лица дана не видеше.

Туга ми се ствара с лепоте живота а ропства човека:

неко мрзи наша певајућа једра,

к'о љигава жаба брза тичја крила. О како се мрзи међ људима радост!

Ал' још ми се једра натраг не окрећу: певајући плове куд их чежња зове,

за смелији живот и слободну младост! Зле нас очи прате, зли ветри сусрећу: к'о голо дете пред планином силном пред лицем стојим дану данашњему, пред грдном масом железа и злата. Ал' нисам просит дош'о му на врата: непријатељи ми смо, —

ја и данашњи дан!

У једну лепу и далеку зору једра су моја испловила, па сада с ветром певају по мору. КУЗМА ТОМАШИЋ.