Srpski književni glasnik

ИЗ КИНЕСКЕ ЛИРИКЕ. ЗИМСКА НОЋ.

Дом осиромашио, моји драги ко зна где. Тело ломно. Не одлази се више никоме. Нисам видео давно живог створа. Сам, остављен у селу, лежим и постим.

У хладном куту мрачна светиљка; завеса, на вратима, подерана, а са прозора чујем шум лишћа што опада. У даљини чујем како веје први снег.

Остари се и, често, спава. Око поноћи се буди и седи на клупи. Не учећи више, него тако, изгубљен са својим срцем. Шта би се и могло иначе, у тишини 2

Непомично се ослања на столеће. Срце се сасвим снужди

и измени. Тако ће бити ове, идуће, четири године: Четири

године, — хиљаду и три стотине ноћи... (Превео с немачког Милош Црњански.) ПЕЈ-ЛО-ТЈЕН. ПЛАНИНЕ.

Станујем у огромној, планинској котлини, међу пролећем и летом. Тамно зелена маховина покрива све, а цвеће што опада засипа путеве.

Силазим и лутам, крај реке, и сусрећем неке старе сељаке. Питам их: где им је жетва, где су им жита, свилене бубе, пиринач, лан. Проричемо промену времена, говоримо о добу жетава, пољских светковина, дуго, дуго.

Враћам се држећи у руци штап, на који се наслањам; пред вратима од бамбуса застајем и гледам сунце како залази за планине.

Хода се тако пријатно, по стазама планинским, додирујући бамбусе и јеле, седајући у шуми и по пропланцима, међу јелене и срнчад, па се леже и одмара, крај реке, загледан у воду што отиче.

Пастир се враћа са воловима, уседа на једног и засвира у фрулу, а путем се појављује месец и обасја реку.

У павиљону, испред прозора, ја пишем неколико речи, у некој безграничној жудњи.

(Превео с француског Милош Црњански.) ВЕН-ЧЕНГ.