Srpski književni glasnik

266 "Српски Књижевни Гласник.

чупавац из кутије, избија тај „горило“ који лежи дубоко у нама. Под најтананијим облицима и изразима наше активности, чак и кад је један акт, на први изглед, високо изнад те егоистичне нужности, по средишту је чист и овејан егоизам који се и на тај начин скрива, који се и у тако лепу тогу облачи и у тако пријатном облику појављује.

И трагично се појављује у том знаку. Оно је, у основи, после напада или одбране, неуспех.

Шта је трагичног У основи, то је осећање бола. Психофизиолошки, то је једна незадовољена тенденција; медицински, то је дисфорија и од дисфорије на ниже до самог физичког бола, до патолошке дезорганизације и до дефицита физико-физиолошке енергије. Како то објективно стање бола прелази у осећање задовољстват Откуда да ми у Краљу Едипу и у Магбешу уживамог Пре свега, ми ништа стварно не патимо и, после свега, све то није у истини. Кад Магбет, прободен мачем, умире, ми знамо да то само глумац вешто „чини“. То је само „игра“. И кад није „игра“, кад је случај Меримеовог усхићења (Писма из Мадрида) који гледа борбу тореадора с биком — са галерије, и ужива кад бик зарије рог у трбух тореадору, — и онда је естетичко осећање задовољства; јер је оно што се дешава ретко и велико, а ви сте само посматрач. Свети Августин, у својим Исповесшима, прича за свог пријатеља Алипиуса, поводом једног рањеног гладиатора, ово: „Крв која је текла испуњавала је његово срце не знам каквом свирепом жељом. Узалуд се трудио да одстрани своје погледе, он је осећао како су привезани на то тело које је подрхтавало; просто је упијао у себе страхоте борбе...“ Егоизам је ту главни покретач: осећање самоодржања, осећање себе, централисање свега и 'одмеравање свега у односу и према својој личности. Има неког уживања, до извесних граница, у томе болу. Кад је тај туђи бол на сцени, у „игри“ и „чињењу“, уживање је неограничено. Едипу у истини не копају очи, и Лаокона не стежу змије, нити оног Гала боли рана. То је само у речима и у камену. Човек је страховито саможива организација. Сва је његова организација створена за напад и одбрану. Од чулно-моторичких реакција па до најестетичкијих, све се, у главном, своди на то. Успешан напад или успешна одбрана дају задовољство; и, обратно, неуспешан напад и неуспешна одбрана, незадовољство. Сва афективна