Srpski književni glasnik

О. Трагичном. 267

психологија, најзад, долази на то (Сили, Рибо, Штумпф, и тако даље). И кад је то тако у тој средини нагона, апетита и страсти, тако се све то мора рефлектовати и у етици, естетици, социологији, и даље. Наравно, у овом случају трагичнога у естетичкој домени, ми смо се попели високо и једва назиремо све те физиолошке реакције. Од детета које тек што се родило, а чији су први крици и моторичне реакције управљени одмах противу бола, па до Ромеа и Јулије, пут је дуг, као око земље, али је исти и, с друге сшране, везује се. Нападајући и бранећи се, ми можемо да живимо и, живећи, да уживамо. У основи је цео „проседе“ исти, и ако су ступњеви (хемијско, физичко, физиолошко, психолошко, психо-естетичко, естетичко) на први поглед тако различни. У првим је случајевима, у случајевима бола, дефицит животне енергије, па се, преко минимума, средњих мера и максимума, иде на неутрална стања, задовољства и усхићења; и све се то пење и прожима сву нашу организацију и све њене изразе. У овој естетичкој вредности, у трагичном, имамо цео тај пут. Он се овако компликовао. Уметник (Краљ Еди; Лаокон; Седма Симфонија; Сшрашни Суд; Павлова у плесу Умирући Лабуд) узима предмет под „трагичном кривицом“, сам по себи и у животу чисто незадовољство и дефицит. Затим га баца у речи, камен, тон, боју и покрет, у други материал, у материал који не осећа. Тим „проседеом“ добили смо из трагичног по себи и, можда из трагичног у односу на уметника, из трагичног као осећања незадовољства и бола, једно, у првом тренутку, неутрално трагично и, најзад, трагично-естетичко осећање радости и задовољства. Ми смо сада далеко од Едипа коме копају очи. То је једно. И друго: нису то истински акти; то су само мисли уметника. То се не дешава стварно; то се само „чини“ и приказује. У питању су фикције, симболи и ознаке који су сасвим на другој страни од аката, дела и истина. Конрад Ланге би из тога закључио на илузију и из тога испрео теорију.! Ми ћемо избећи опасност категоричког закључивања и крајњег закључка. Могло би се само још додати да у уживању у трагичном цела ствар „задовољства бола“ лежи у оној психичкој дистанци између онога што се у истини дешава и онога што се „чини“, између нас који смо на сигурном месту и онога што се трагично 1 Das Wesen der Kunst. Berlin, 1907, c. 356 n nae.