Srpski književni glasnik

О Трагичном. 269

талних функција“. И у оваквом случају, кад кроз једну личност пролази цео низ појава од бола до естетичкога, ми видимо исти пут који и у горњем примеру. Наша естетичка организација је ту да нађе излаза. Бушман је обрнуо цео свој став, нашавши, преко игре и пијанства чула, контраакцију. Ту контра-акцију налази сама организација да би се спасла бола. Код примитивних народа је забележено да, у тешким тренутцима, једу неку врсту кактуса што их, после, баца у екстазу, у снове и визије. То се ради по целоме глобусу (вино, опијум). Тражи се, дакле, стимулус да подигне виталитет и да бол пребаци на задовољство.

„Грагично поље“ је једно од највећих поља уметности. „Трагична снага“, као крв тело, прожима сву уметност. Бол је исконска болест човечанства и свих његових израза. На њему су основана, и од њега саздана, сва велика дела. Највећи део емоција је трагичног карактера. И одбрана и напад, и самоодржање и одржање, што чини карактеристичном сву човекову организацију, резултирају из емоција страха у свима његовим врстама, емоција моћи, гњева, љубави, страха од смрти, емоција туге, акције, симпатије. И све те трагичне вредности, под условима о којима смо говорили, предмет су естетичких вредности. Уметност је препуна тих вредности. И Свешо Писмо, и Махабараша, и Шекспир, и Данте, и Гетеов Фаусш, и Бах и Бетовен, и Микел-Анџело и Мештровић, имају у своме делу један велики део који припада категорији трагичнога. Такви су велики примери: четрдесетогодишње лутање Јевреја, под Мојсијем, по пустињама; ратни удес Саулов, његов трагични крај и, у опште, његов трагични карактер; распеће Христово у Јеванђељу по Јовану (глава Х1Х); Псалми Давидови и, нарочито, 137: „На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо, опомињући се Сиона“; пад Јерусалима, 70 године после Христа, сеча Јевреја, пожар вароши и одвођење у масама у ропство; бол Дариев после изгубљене битке код Арбеле; повлачење преко Березине; Наполеон на Светој Јелени. Један пример страшне трагичности, из живота узет, наводи један румунски писац: „Трансилвански песник Ст. О. Јосиф умирао је у делириуму, док му је, под прозорима, маса света певала је

! A. Bain, Mind and Body (International Scientific Series). New York, 1874, c. 59 u name.