Srpski književni glasnik

О Трагичном. 271

А за братом очи извадила. Косу реже, коса опет расте, Лице грди, а лице израста; Али очи не могу израсти, Нити срце за братом рођеним.

У Живошонису Свешога Симеуна од Светога Саве леп је пример опис смрти његовог оца: просто, без емфазе, мирно; //peдраг и Ненад, народна песма, у којој је изванредно изведен један трагичан предмет: кад Предраг, из незнања, убија свог рођеног брата Ненада; Хасан-агиница и, нарочито, крај песме у којој се описује њена трагична смрт из жалости за децом. Лепи су примери Роландова Смрш, и у Дантеовом Новом Живошу кад је Беатрича умрла (сонет: „Дођите и чујте моје јаде“). Есхил, „највећи трагичар свих времена“, пун је примера, нарочито у Оковаиом Промешеју (први чин, трећа сцена), кад Прометеј говори хору: „Имао сам сажаљења за смртне; за мене нико нема сажаљења“; призор је пун трагичне страве, као и онај кад Меркур говори Прометеју (пети чин, прва сцена)... „Јупитер ће муњама и громовима ту литицу срушити, и твоје тело биће под рушевинама. Много после тога појавићеш се; али, онда, доћи ће незајажљиви Јупитеров орао, крилато псето, који ће ти истргнути читаве делове твог тела; непозвани званац кога ће црно и крваво јестиво, твоја џигерица, хранити целога дана. Не надај се никако да видиш крај твојим мукама...“ /Џерсијанци су нарочито пуни те снажне и мистичне трагике и страве. У трећем чину (првој сцени) хор овако кука:... „Дођи да видиш нечувени јад; господару нашег господара, појави се! Страшан нас је мрак обавио : сва нам је омладина уништена: дођи, о оче твог народа, непобедни Дарије!... О ти, кога су твоји поданици толико оплакивали, због ког је злочина, о мој краљу, твој народ навукао на се ту несрећу Нема више наших многобројних бродова; остали су само тужни остатци“; док у петом чину (првој сцени), после пораза, Ксеркс кобно нариче: „Несрећник што сам! Под каквим сам то кобним и непредвиђеним ударом судбине! Нека судбина свирепо вређа персијску расу! Шта бивам, несрећникг Дрхте ми колена пода мном кад видим ове поштоване седине. О, Јупитеру, што ме ниси у смрт ноћи утопио са мојим ратницима!“ — Један је леп пример трагичноге као равнодушности према смрти крај Платонове Сокра-