Srpski književni glasnik

272 Српски Књижевни Гласник.

Шове Апологије и, нарочито, завршна Сократова реченица:... „Али, време је већ да се раставимо: ја да умрем а ви да живите. Ко од нас има бољи удест Нико, изузев Бога, не зна то“. У том смислу је, такође, леп пример Шатобрианово размишљање у Тиволиу (Рим, глава девета) о пролазности свега:... „Место је згодно за размишљање и сањарије; враћам се у своју прошлост; осећам бреме данашњице, и трудим се да продрем у своју будућност. Где ћу бити, шта ћу радити и шта ћу бити кроз двадесет годинат Сваки пут кад човек сиђе у себе, при свима неодређеним плановима које човек створи, наилази на једну непобедну препреку, на неизвесност проузроковану извесношћу: та препрека, та извесност, то је смрт, та страшна смрт која све зауставља, која вас и остале стигне... Таласи који се стропоштавате кроз ову дубоку ноћ где вас чујем како урличете, да ли ви брже ишчезавате него ли човекови дани, или, можете ли ми рећи шта је човек, ви који сте видели толике генерације да пролазе по овим обалама“. У Ничеовој Играчкој Песми (Тако говораше Зарашусшра) на овај се начин инвоцира то исто вечно трагично осећање: „Нешто је непознато око мене и гледа ме замишљено. Шта! Ти још живиш, Заратустраг Заштог Каког Ради чегаг Комег Куда Гдег — Зар није будалаштина још живети“ У овом смислу, у смислу трагичнога у односу на сазнање, има у Злочину и Казни ова констатација: „Но, шта смо ми садг Та сви смо ми, сви без изузетка, у погледу науке, развитка, мишљења, проналазака, идеала, жеља, либерализма, разума, опита и свега, свега, свега, свега — још у првом припремном разреду гимназије!“ Врло добри примерци трагичног као сетног налазе се код Верлена, Јесења Песма на пример: „Дуги уздаси — Виолина — Јесени — Ране срце моје — Чамом Једноликом. — Грцајући — И блед кад — Зазвони час, Сећам се — Старих дана — И плачем. — И одлазим — По ружном ветру — Који ме носи — Амо, тамо, — Слично Мртвоме листу“ (Сешни Пеизажи, У.); и Медегтоге: „Успомено, успомено, шта хоћеш Јесен — отера дрозга кроз безгласни ваздух, — А сунце лије зракове монотоне — По пожутелој шуми кроз коју северац душе. — Бесмо сами и, сањајући, ходасмо — Она и ја, с косама и мислима по ветру. — Изненада, управивши на ме свој узбуђен поглед: — „Који ти је најлепши дан биог“ рече њен глас од живога злата, —