Srpski književni glasnik

276 Српски Књижевни Гласник.

руској књижевности, и да се не може одвојити од имена Брјусова, Иванова, Сологуба, Мерешковског и др. У својим песмама, по свом религиозном интересу, без кога се не може замислити ниједан већи Рус, Блок се приближава Владимиру Соловјову, као филозофу и песнику.

Шта налазе у Блоку његове присталице и ученици 2 Пре свега, широк диапазон одговарања стварности. „Све је у пољу његовог уметничког виђења, његова душа у творачкој чежњи стреми ка свима; он васкрсава давно заборављену реч о Песнику-Одјеку и споразумева се са целим светом, и не само са светом земаљским, већ и са онима који су изван граница емпиријског посматрања, са светом Вечнога, чија позивања он напрегнуто ослушкује“ (Б. Енгелхарт). Други, поредећи га са Хамлетом — што је и сам песник чинио — тврде да Блок није. имао воље, и ако је знао да треба радити. „Он је осећао, каже критичар Ајхенбаум, наступајућу трагедију свог нараштаја и трагедију своју ... Блок пажљиво и узбуђено мотри на свакодневне догађаје, као да предосећа да ће живот хтети освету и суд“.

То посматрање потпуно је тачно. Као стручњак, Блок је знао историју буне Катилинине, о томе је дао и један напис, који показује необичну способност синтезе. Доиста, треба прочитати макар само Салустија, па да се у тој завери види нешто типско, нешто чудновато слично завери Лењиновој, која се на несрећу свршила успехом. Треба рећи да је Блок далеко од тога да идеалише Катилину, као и од тога да идеалише Лењина и његов крвави режим. Осетљиви песник је мрзео грубост „охлоса“, и он духовно није прихватио бољшевизам, већ је узбуђено ишчекивао тренутак „освете“. И у 1914 г. Блок пише лепу, пророчку песму која се свршава подсећањем на „самртну постељу“ над којом се с криком вију „гаврани“, и молитвом Богу: нека они који су достојни виде његово царство. И ови мотиви, скоро апокалиптички, често се срећу у песмама Блоковим из последњих година. „Песник предреволуционог доба“, гласник погибије света — такав је Блок у основи свог дела. Основни садржај његове поезије јесте предосећање страшне катаклизме између прошлости и немогућности да се човек даље креће ранијим путевима живота. Треба наћи нове путеве човековој срећи, сазнању, друштвеној правди, свем животу. Они проблеми културе које је изнео Толстој и које није могао он решити ни за себе ни за друге, опет се јављају