Srpski književni glasnik

278 Српски Књижевни Гласник.

ћање. Тајна света, умом нерешена, али наслућена срцем, мучи га увек. О својој музи он вели: „Ти сва ниси од овог. света... За друге ти си и Муза, и чудо, за мене си мучење и пакао“.

Рационализам, практичност, одвратни су Блоку. Зато, заједно са Достојевским, који се љутио на глупост и чак на прљавштину свега Запада, заједно с Херценом, који је омрзнуо ћивтинство Запада, Блок мрзи и презире „буржоа“ и мистично верује у чудесни позив Русије. „Наш пут је кроз степу, наш пут је у тузи бескрајној, у твојој тузи, Русијо! И ноћног и далеког мрака се не бојим. Нека је мрак. Стићи ћемо. Осветлићемо, огњевима степске даљине...“ То су исти мотиви који и у Тројки Гогољевој. Гогољ, Достојевски, Соловјов — то су најближи рођаци Блоку, који га чине дубоко руским песником.

Два последња дела Блокова, Скиши и Дванаесш, јесу „важна дела, особите врсте манифести“ нове, још нејасне националне свести руске. За Блока Запад већ није више „завичај чудесних светиња“, као за раније нараштаје руске интелигенције. Тај Запад је њему мрзак и морално одвратан. Између њега и „нас, Скита“ је страшна провалија, а међутим, „ми смо, као робови послушни, држали штит између две непријатељске расе, Монгола и Европе“. Европа нас није разумевала, она је само чекала прилику да напери на нас топове. Блок призива тај стари свет: „Док још ниси пропао, док страдаш слатким патњама, стани, премудри, као Едип, пред Сфинксом са древном загонетком! Русија је Сфинкс. Ликујући и тугујући, и лијући црну крв, она гледа, гледа, гледа у тебе, с мржњом, и с љубављу!“ Не могу, на жалост, да наведем у целини ту песму која тако потпуно и тако гениално казује руско народно расположење, да би га, мислим, сваки од нас Руса потписао.

Спев Дванаесш је чудно и тешко, мучно дело. Цело дело је прожето неким револуционарним дахом ватре и пожара. „Ветар, ветар по целом белом свету!“ У вихору се све измешало. „Старица, као кокош“, буржоа „који се сакрио у оковратник“, „тужни 'другар поп“: све се отима у страху од вихора револуције. Ето ко доноси слободу, али само „ех, ех, без крста!“ Ти јунаци пуцају на стару Свету Русију! „Ми на пркос свим буржоима стварамо радосно светски пожар, светски пожар у крви. — Господе, благослови!“ Шта ће ту Господ2 Опет Блок са своје мистичне висине прозире крај „страшног“