Srpski književni glasnik

280 Српски Књижевни Гласник.

јако активних периода; са добима потпуне пасивности, у којима су они малаксали, изнемогли, „без ује“; последње иде дотле да могу пустити да пропадну велике тековине, кад то само од њих или највише од њих зависи... Многе појаве у развитку динарске планинске зоне указују на смену активних и готово пасивних периода; после гласне и гласовите периоде, долази друга са зевом или прекидом: начин историског развијања и напредовања овог становништва ишао је дакле цик-цак линијом. Као да је томе донекле била узрок и енергија виолетних типова, која се на махове развија“ (П, 89).

:

Са осцилирањем напона воље врло је слична друга једна врло важна особина виолентних људи: сталожавање егзалтације, стишавање, увиђање грешке: то су т. зв. ремизе. Ово је једна необично важна особина виолентних карактера и од капиталне важности при постављању границе између њих и потпуног делириума интерпретације. Кад прође мало времена од момента критичног напона, када се одврати ободена пажња од предмета на који се бесно бацила и концентрисала, тада се виолентни људи почну трезнити, нормално просуђивати, увиђати своју грешку. Такве ремизе су честе, управо правило. Код делириума интерпретације то није случај: код болесника ремизе наступају врло ретко и никад радикално. То су само мала затишја, мали застанци болесне логике, која ће се после понова и са још већом жестином бацити на своју стару и вечиту тему. Њу може пациент за часак заборавити и скренути пажњу на другу страну, али он не може никад увидети грешку у своме резоновању, своје неправо, своју лажно конструисану хипотезу; и зато је он непоправљив и умире заједно са својом грешком. Ти болесници су такви поглавито што су моноидеисте. Код виолентних типова међутим нема трајног моноидеизма: они праве грешке, али не једну, већ многе; оне су растурене кроз живот, дифузне, и не координирају се у један систем за сав живот.

Због тога се виолентни типови не могу сматрати као субјекти једне потпуне душевне болести; они се налазе још с ове стране границе — ма да и сувише близу ње — нормалног душевног живота, и само од случаја до случаја њихов умни апарат почиње рђаво да функционише, показујући велике