Srpski književni glasnik

Прилози Проучавању Виолентног Типа. 283

лентних карактера. Географска распрострањеност дала би нам изврсне елементе за етнопсихологију, али исто тако и за етиологију виолентног карактера. Г. Цвијић је дао драгоцених података о географској распрострањености овог типа код нас, и из њих се види да се виолентни темпераменти јављају већином у области динарских планина. За друге народе немамо овако систематских проучавања. Али колико се може судити по сумарним познавањима из области етнопсихологије, виолентни типови се налазе најчешће код народа који живе у планинским и топлим пределима. Према овоме може се назрети хипотеза да конфигурација терена и клима утичу знатно на распрострањеност виолентности. Виолентност, аналого делириуму интерпретације, мора да почива на аномалијама развића извесних нервних центара, оних партија мозга у којима би као резидирала моћ самоуздржавања и самокритике. Узроци овог неправилног развитка могу се донекле тражити у наследној оптерећености; и у породицама многих виолентних људи могу се наћи потврде за ово схватање. Само, ту треба избећи претеране генерализације. „Наслеђе игра велику улогу код психоза, вели ВшткКе (ор. си, стр. 9); но не сме се бити искључив. Гјет је нашао 78:2% наследног оптерећења код болесника једне луднице, а 66:96 код исте толике једне групе здравих људи“. — Зато би се узроци ових конституционалних њмалформација могли потражити и у другим спољним узроцима који ремете миран ембрионални развитак човеков. Морис Доне запажа са много интуиције да се у доба Мисеово, око 1836, у Француској појавио невероватно велики број неуравнотежених типова, и тим поводом чини ова расматрања:

„Ми знамо да је ово умањење виших духовних особина праћено нервним поремећајима, психозом. Али, док су оцеви искрвављени, са грудима натовареним гвожђем, живели у акцији (реч је о војницима Револуције и Царства), било је много ноћи без сна за очајне жене, које су остајале у сузама и страховањима код кућа. То је морало бити узроком многих нервоза код жена, многих нервних поремећаја, које су оне морале пренети на своје синове којима је било двадесет година око 1830...“

Ово схватање се потврђује и са научне стране. „Поуздано је, вели проф. Вштике (ор. си, стр. 12 и даље), да моменти који за време трудноће ремете психичку или физичку равнотежу матере, нису без значаја за нервно здравље деце“.