Srpski književni glasnik

296 Српски Књижевни Гласник.

смо први људи, говорили су они; и додавали: и ако се привидно све мења и око нас и у нама, што се не сме превиђати, наша је водиља оно што остаје стално: вечито млада, сваки дан нова и сваке године обнављајућа се природа, детерминисана субјективним даром уметника творца. Према овоме убеђењу они су се опредељивали при избору предмета и при самоме раду. Из њега је излазио и њихов начин сликања и весели, кристални изглед њихових слика.

Од свега овога у Вучетића има једва неког само спољњег врло бледог трага. Осим „светлих боја“, како би се то већ обичним језиком рекло, и које су данас конвенционална појава, све је у њега архиконвенционално. Он не посматра ни као натуралист ни као импресионист. Он узима из природе само онолико колико је неопходно нужно да би се у опште разазнало шта се жели представити. И то није никада узето по линији карактера или експресије, још мање по линији сликар-. ских вредности, већ по неком просечном укусу баналне, материалне, бледе дистенктности. Стога Вучетић поготову није ни романтичан, ни стилиста, ни монументалиста. Он, скоро увек преокупиран споредним моментима по сликарство: историјским, политичким, социалним, етнографским, фолклорним и т. д., без мало никада и не слика у правом смислу речи. Он је сликар само у толико у колико се служи сликарским алатом и занатом. Његове „светле боје“, овај једини елемент који га доводи у некакав однос са сликарима импресионистичко-пленеристичког правца, светле без мало увек на исти начин: то је контраст црвеног и црвено жутсг са плавим и виолетним. Услед овога манириранога осветљавања, цео врло разнородни и разнолики Вучетићев свет изгледа нам осветљен, с једне стране увек једном жуто-црвеном, а с друге увек једном плаветно модром светлошћу. Вучетић никада није успео да дође до извесне сликарске синтезе. Он је пао још и у једну чисто техничку конвенционалност, која његовим „светлим 60јама“ одузима и оно дражи што би иначе могле имати, јер Вучетић има један природни смисао за боје. То је његова навика да узима белу боју као основну при мешању и при хармонисању боја, исто онако као што су ранији конвенционалисти узимали неку мрку боју. Отуда његов пленер изгледа, као да је рађен на подлози креча, блед и хладан. Његови предели (под бројем 34, 39, 40, 50, 51 и др.) су у овом смислу тако осветљени неким страним сунцем које вас, као да је виђено кроз некакво прозрачно бело стакло, не греје и не весели. Отуда његове боје немају снаге, нити његово сликање има темперамента. Осећајући ово, можда, Вучетић полаже толико пажње оним споредним моментима о којима смо већ говорили; и то га чини приступачнијим свету. Као сликар „сунца и мора“, он би дошао међу последњима у реду оних наших уметника који су радили пределе и море у сунцу. Влахо Буковац, о