Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 297

„

коме смо се у прошлом броју Књижевног Гласника с оволико резерве изразили, појављује се као велики мајстор у поређењу с Вучетићем. Марко Мурат, овај искрени љубитељ мора и сунца, овај оплемењени и осећајни сликар-поета, чини нам се и топао и изразит према хладном и оштром Вучетићу. Милан Миловановић дао је читав низ предела у сунцу које греје и трепери, у бојама сочним и често врло искреним, с доста темперамента у неколико махова, чега у Вучетића нема, па ма шта сликао. И, да не бисмо даље ређали, желимо још рећи да би, после наших правих импресиониста и пленериста: Ивана Грохара, Рикарда“ Јакопића и Матије Јаме, било време не радити пленер више онако као што Вучетић ТО ЧИНИ.

Портре Вучетић слика на исти начин. Само, овде он слика још слабије, јер је портре компликованији од предела. Међутим, Вучетићеви портрети су нешто изразитији него предели. Ово долази отуда што Вучетић прилично црта, махом контурно, и што има страст да маркира спољне, линеарне карактеристике личности које портретише, и ако му ово врло ретко успева. Портрети Г. Г. Пашића, Боре Станковића, Бра· нислава Нушића, Чича Илије Станојевића, тек наличе на именоване по изразу и по карактеру. Портре Г. Рибара је нешто бољи, али колико натезања у раду и неке погрешне, Г. Рибару нимало својствене пренапрегнутости у изразу и у ставу. Поред свега овога, ми верујемо, када би Вучетић хтео да с“ удуби у посао, када би хтео да му поклони довољно бриге и племените, срдачне привржености, — што уметност апсолутно изискује, — да би он могао дати знатно боље простудиране радове, и ако смо убеђени да он не може никада бити инвентиван и прави сликар.

Вучетићеве „композиције“ су најслабије његове слике. Ако оставимо на страну његове Баханалије, које су у толикој мери под утицајем Штука и Штукових следбеника да више не представљају оригиналан рад, и ако оставимо на страну компилацију Св. Јована Грачаничког, коју је Вучетић, не знамо зашто, назвао композицијом, онда заиста не бисмо знали коју бисмо Вучетићеву „композицију“ изабрали да о њој говоримо. Јадранке, слика једног кола нагих девојака у сунцу и на мору, врло је несликарски и неуметнички схваћена. У подне, потпуно наге, на чистој, голој обали, с ваздушним позађем ведрога и празног неба и с нешто предела у даљини, оне играју, и њихова се превитка'и врло малодушно формирана и цртана тела оштро одвајају од позадног плана. Човек не може де се отме од утиска да се налази пред колорисаном фотографијом рђаво ухваћеном, и ако зна да Вучетић не ради по фотографији, као што је случај са нама. Добрила је такође слика несликарски схваћена и слабо компонована. Долазимо на помисао да препоручимо Вучетићу гравуру или