Srpski književni glasnik

300 Српски Књижевни Гласник.

вали поклоници наше југословенске уметности да, ма и у задњи час, испуне празнине на галеријама и проређене редове у партеру. Врева и жагор улице били су примамљивији од песме њихове рођене земље. Готово да помислимо да неверни слабо верују у моћ југословенских звукова, који тек најављују оно наше што има да дође, исто онако као што и многи, раније, не вероваше у моћ југословенске националнополитичке идеје. Можда је овде кривица и до самих организатора, који нису водили рачуна о наклоности наше публике да участвује у уличним манифестацијама пре него на концерту, али је штета да овај концерат буде изведен пред онако малим бројем слушалаца. Са тога разлога требало би га поновити, како би се и шира публика могла упознати са симфонијским делима југословенских композитора.

Прва по реду на програму била је Свечана увершира у А аиг-у од Д-ра Божидара Широле. Свечана, у широкој линији, ова увертира не би се могло рећи Ja представља већ један готов и индивидуалан стил са свима одликама аутора. Већ само њено име не може да сугерира један психолошки израђен индивидуални стил, ма да у самом делу има неколико инструменталних тенденција које показују тежњу за нечим више индивидуалним. Нарочито нам се свиђа онај широки потез (етапа аетасће) у гудачким инструментима, и диалог у средњем делу у брзом темпу који, изгледа нам, није био ритмички тачно изведен. Завршни став подсећа на 17812 од Чајковског, са својим хоралом.

Интересантна, како ритмичко-мелодијски тако и хармонски, Ташарска Свиша у четири дела (Хамајун, Башкан Гејша, Кара-Урман, Ташарски плес) од Емила Адамића, била је изведена изванредно, нарочито рр гудачког оркестра у КараУрман. Теме ове свите су интересантне, а добиле су још већу драж у хармонској концепцији старих скала како их је, у већини, Г. Адамић схватио и углазбио. Инструментално, свита је врло успела и од дубоке импресије. Има у инструменталном погледу принципа који подсећају (нарочито широки потези гудала и велика мелодијска линија додељени гудачком оркестру) на Чајковскога и Грига (Осина смрш у Башкан Гејша), и у опште нечега нама сроднога. Егзотична сама по себи, ова лирика подсећа на сродне јој мотиве у Пучинија ( Кара-Урман). Сам почетни став са своја два прва такта, свирана отапа дејасће, израз је једне дивље страсти која крши снагу и баца се у ватрени загрљај. Ориент пун заносне дражи и дубоке мистике провејава кроз целу свиту, која је оркестарским бојадисањем добила једну емоционалну снагу и сугестију која се доима душе.

Први део завршио се симфонијском поемом Смирш Мајке Југовића од Милоја Милојевића.