Srpski književni glasnik

308 Српски Књижевни Гласник.

класних и духовних сфера којима припадају у стварном животу, што донекле још више отежава странцима читање Шекспира.

Из свих ових разлога врло је тешко добро превести Шекспира. За тај посао потребно је бити човек од маште и осећања, човек који лако пише стихове, који врло добро познаје енглески језик, а одлично свој матерњи, и најзад, човек који је провео доста времена у интелигентној студији Шекспира и његових тумача. Није лако испунити све ове услове, и отуда треба много времена да прође док се роди један инстински Шекспиров преводилац, и када се он појави и сврши свој посао, његова земља му остаје вечити дужник. Немци су били срећни са својим Тиком и Шлегелом, Французи са својим Франсоом Виктора Ига. Ми до сада још нисмо имали таквих преводилаца, и ако је један повећи број Шекспирових драма изашао на нашем језику.

Овом приликом ми ћемо се позабавити само преводима Хамлеша. Њих, колико ми је познато, има два: један је од Лазе Костића, други од Г. С. Стефановића. По неким местима у преводу Л. Костића види се да он није увек могао да разуме Шекспирову мисао. Осим тога, Костићу је недостојало осећање мере и тежине речи, осећање хармоније између речи и садржине. Често би понеки несрећно употребљени израз покварио утисак једног читавог пасуса. Али ипак у његовом преводу има симпатичних црта и прилично песничког замаха и полета. Детаљно о Костићевом преводу говорио је Г. Богдан Поповић у неколико предратних бројева Српског Књижевног Гласника.)

Костићев превод није био задовољавајући, стога је био потребан један нов покушај да се Хамлеш изда на српском, и тога посла се подухватио Г. Светислав Стефановић, који је још поодавна почео да показује своје интересовање и љубав за енглеску поезију у опште.

Овај нов превод рађен је солидно. Ако се боље загледа, видеће се да је Г. Стефановић озбиљно студирао Хамлеша и читао критике и коментаре о њему. Труд и вештина коју је Г. Стефановић показао заслужују сваку пажњу и нарочито признање. Сваки може увидети његове добре особине при првом гласном читању Хамлеша. Али дужност, коју осећамо из љубави према Шекспиру, налаже нам да се овде мало позабавимо слабијим странама овога превода.

Г. Стефановићева тежња била је, изгледа, да на српском да једно Шекспирово дело онако како би га Шекспир дао да је писао на српском, и да је живео у Србији под истим околностима под којима је живео у доба Јелисавете. Ова тежња збиља је величанствена, али у исто време је неоствар-

i KP. XVIJI u XIX.