Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 309

љива у свој својој потпуности, чак и у царству речи богатијем него наше. Да би остварио своју тежњу, Г. Стефановић је почео да преводи држећи се верно текста — реч по реч, и ред по ред. У овоме факту је и сва мана и сва врлина његовог превода. Разуме се да је најбољи онај превод који се не удаљује од текста без потребе, али је апсурдно кад верност према оригиналу постепено пређе у ропство према буквалном значењу израза. Има ствари у Шекспиру које су и на енглеском необичне, али има их које су врло обичне, и кад се преведу буквално на српски, оне су просто доказ о незнању њиховог тачног значења.

Погрешке које је Г. Стефановић чинио често су истог рода као кад би неко преводио. „боок-зћор“ са „књигорадња“, уместо са „књижара“, или „to go mad“ ca „HhM луд“, у место са „полудети, или „Бгеакја5 “ са „ломипост“, уместо са „доручак“. Ту један Шекспиров преводилац треба да буде мајстор па да осети шта треба дословно превести: шта је чисто Шекспирова кованица која се може изразити српском кованицом у духу српскога језика; а шта је обичан енглески израз за који постоји одговарајући израз на нашем језику.

Тако, ја бих mpeBeo „his lahds which he stood seized ог“ са: „све своје земље“; а не: „све оне земље које је држао“, као што то чини Г. Стефановић (, 1.). У другој сцени, „Тписе ће walked Ђу“, изгледа мало гломазно ако се преведе „трипут је ходао пред“; чини ми се да би боље било рећи: трипут је прошетао пред. У истом пасусу, „у Ићип 5 ипсћеоп'5 length“ HHje „y дуж за његов скиптар“, него: за дужину своје палице удаљен. У 1 чину, 3 сцени „ту Бјеззше зеазоп 15 шп (ее“, зеазоп не значи „зачинити“, него: учинити да нешто сазри. У 1 ч., 4 сц., „таКез us traduced and tax'd* преведено је са: „нас праве на гадном гласу“; онда би и свакодневни B3pa3 „this makes те Јацоћ“ требало превести са: ово ме чини смејати се, уместо са: то ме нагони на CMeCX. „Not stir iu this“ (1, 5) преведено је са: „и у овом се не би макао“, а треба: због овог не би макао. У П ч., 1 сц., „без гем ту јеа!оизу“, јеајоцз5у не значи „ревњивост“, него: подозрење. У Ш ч., 1 сц., „5ћом ој зисћ ап ехегсј5е тау сојошг“, ехегсјве не значи „вежба“, већ нешто би се можда могло превести са „побожно занимање“. У Ш ч., 4 сц., кад се „Гоок Фее јог пу ђеНнег“ буквално преведе, као што то чини Г. Стефановић, добија се други смисао; дакле није „за бољег те држах“, него: мислио сам да је то твој старији.

Не вреди Шекспира преводити у прози, и Г. Стефановић је добро учинио што га је превео у стиху, и то у доста добром стиху, али не увек. Шекспиров бели стих у Хамлешу, као и у другим делима из две последње периоде, тече у ритму брзином и скоковима који су песнику потребни, али се ретко кад тетура и посрће. Ретко кад Шекспир мора да чини инверсије и да расклиматава прозу да би правио стихове, као