Srpski književni glasnik

310 Српски Књижевни Гласник.

што је то често случај са Г. Стефановићем. Г. Стефановић је и сам песник, и он може мислити како хоће, али ако буде искрен мора признати да Шекспир не каже овако: „што ви оцу свом — жалости ову дужност одајете“; или: „Јер нека запамти свет: да престолу сте нашем најближи ви“. Ако Г. Стефановић хоће да задржи исте речи, може рећи: што своме оцу одајете ову дужност жалости. Зашто људима који не знају енглески, а ради су да читају Шекспира, давати утисак да Шекспир не уме да говори у ритму, но мора да слаже речи без реда, као што раде многи наши стихотворци, који муте свој плићак да би изгледали дубоки! Има прилично оваквих стихова код Г. Стефановића, али, на срећу, они су опет у мањем броју него стихови у којима је ред речи нормалан као код Шекспира, који прави инверсије већином само кад се тиме нешто добија песнички.

Г. Стефановић готово увек зна значење речи у оригиналу, али често подбацује или пребацује у давању њихових еквивалената на српском. У 1 чину npeBojui squeak and gibber

„кричаху и јецаху“; изгледа ми да би се тачније могло рећи: пиштали су и цвилели. Г. Стефановић зна да „доотзаау“ значи „страшни суд“, па зашто замењује ту реч мало слабијим изразом „CyJIHH naH“ ? But I have that within which passeth show преведено је са: „Ал ја то унутра имам што крије мрак“, ма да значи: ал ја унутра имам нешто што је изнад параде. Много ја јаче рећи као Шекспир „неостариве ципеле“, него као Г. Стефановић: „беху нове ципеле“ (Т, 1). „— Чини ми се да видим свога оца. — Где, кнеже мој7“ Г. Стефановић поправља Шекспира па додаје: О, а где то, кнеже мој7 „Сћапезе ша беп“ боље би било, као што предлаже један коментатор „најскромнија дева“, него „најтврђа дева“. Пред крај првог чина: „говори, ја сам дужан слушати“, Боипа не значи овде „дужан“, него „готов“. „Мић млпе5... шау зугеер 10“, преведено: на крилима... поју-

рио ка; тачније: на крилима... полетео ка. „Тог лупежа у подруму“, каже српски Хамлет за духа свог драгог покојног оца; Шекспир каже: you hear this fellow?» — „чујете ли ову душуг“

Верујем да Г. Стефановић зна пуну важност интерпункције у Шекспировим делима, и зато се чудим како је могао бити онако небрижљив на више места у своме преводу. Стављати нетачну интерпункцију у Хамлешу,значи кварити смисао и отежавати разумевање и онако већ компликоване ствари за читаоце који не познају оригинал. Није потребно наводити; таквих места, не водећи рачуна о могућим штампарским грешкама, на жалост има доста.

Не могу ћутке да пређем преко превода чувеног Хамлетовог монолога: „То ђе ог по ође“. Ево само неколико одломака одатле: