Srpski književni glasnik

А И у

и

Оцене и Прикази. ~ 311

Код Г. Стефановића: А треба: Је ли достојније ума трпети Је ли достојније у души трпети Праћке и сшреле судбе обесне, OP O CD RE o Pe Ил се оружати против мора беде, Ил дићи оружје против мора беда, И отпором учинити им крај И 'отпором их окончати“ — то је крај — такав би крај да предано буде пожељен предано требало желети.

Какви би снови могли доћи када = ранк fes 124 LECI ca. ИТ живота ово клупче одмотамо. Кад одгурнемо ову муку и тегобу. пи Јер ко'би поднео“... ... Јер ко би подносио ...

Две веће грешке су у петом стиху овога монолога и у четрнаестом. Код Г. Стефановића је јасно да се „учинити им крај“ односи на „стреле и праћке“, док је у ствари много вероватније да се односи на „море беда“ које се могу окончати ако хоћемо. „Живота ово клупче“ — #15 тога! соп — несумњиво је грешка која је дошла отуда што глагол 10 соп значи „замотати“; међутим именица са! значи „мука и тегоба“.

Има нешто што Г. Стефановић није требао чинити, а чинио је само зато што није био свестан своје непажње. Шекспир никад не понавља једну реч без психолошког разлога. Шекспиров Хамлет у томе моменту, на томе месту, не може да каже ништа друго до то што каже. Нпр.: „Врло могућно, врло могућно“. То је махинално понављање речи јелнога човека који у томе моменту мисли на сасвим другу ствар. Г. Стефановић каже: „Врло могућно, врло“. То више није исто психолошко стање. На другом једном месту Хорације каже: „Нагон беспослице, мој кнеже, мој добри кнеже“. Ту Г. Стефановић додаје: Шекспиров Хорације каже само једанпут „мој добри кнеже“. Зар Г. Стефановић не осећа да то није једно истог Г. Стефановић као да систематски изоставља где то не треба чинити, а додаје где то такође не треба чинити. „Штедња, штедња, Хорацио“. Г. Стефановић каже само једанпут: „Штедња, Хорацио“. Кад год Хамлет утоне у болне дубине своје душе, било да говори озбиљним тоном, било да крије своје осећење иронијом, Шекспир га пушта да понавља. прву значајну реч коју изусти. „Умири се, умири“, каже Шекспиров Хамлет; „Мируј“, каже Г. Стефановићев духу свога оца. Тако исто са Полонијем. Није као што је у Г. Стефановићевом преводу: „баш врло добро, врло“ — то не показује једног препреденог дворанина онако како га Шекспир слика. Шекспиров Полоније ласка где год може и коме год треба, па чак и своме слузи, чије симпатије су му потребне за моменат. Зато му он повлађује овако: „Баш добро, врло добро“. Прво „добро“ учинило му се слабо.

Има још доста ситнијих и крупнијих грешчица, али, разуме се, у њих нећемо улазити. Можемо још поменути свега