Srpski književni glasnik

312 Српски Књижевни Гласник.

две стварчице. Г. Стефановић не води много рачуна о томе да ли је један глагол у прошлом или садашњем времену. Таквих случајева има доста, и они кваре лепоту Шекспировог стила у преводу. Даље, врло је гломазно и непријатно употребљавати личне заменице кад оне нису наглашене. Дух пита Хамлета је ли готов да чује откриће страшне тајне, а Хамлет. одговара: „ја јесам“, као да ту има још кога поред њега ко није. Г. Стефановић, било намерно, било ненамерно, много употребљава заменице на овај начин.

Превод Шекспирових дела је од велике важности за једну књижевност. Највећи светски драматичар, који не само да не стари с промицањем векова, него се све више подулађује, и у коме свака генерација открива дубине раније непримећене, један од највећих светских песника који у себи садржи највише непроменљивих, општечовечанских осећања, увек је имао утицаја на развој мисли у књижевностима које су га добро упознале. Шекспир је код нас досада само тињао на позорници, а слабо освајао читаоце, из два разлога: јер није озбиљно студиран, и није солидно превођен. Г. Стефановић је учинио један велики напор да продре у Шекспира и да га пренесе на српски. Тај напор треба поштовати, али у исти мах треба указати на недостатке превода да се не би чинила неправда Шекспиру. Ако Г. Стефановић не успе једнога дана да преради извесна места у своме преводу, онда ће наша публика имати да чека неког срећнијег преводиоца.

ВЛАДЕТА А. ПОПОВИЋ.

Епиктет и Марко Аурелије: Обрасци воље и среће (сшоички шребник), одабрао и уредио Д. Фртунић. („Напредак“, Београд.)

Идеје стоицизма су, у историји филозофије, имале свој занимљив развој. Рађене у доба у коме се човек повлачио у себе и тражио спаса у „атараксији“, у непомућености, неузбудљивости, мирноћи душе, стоичке идеје су почеле оштрим и строгим разликовањем врлине као јединог добра и порока као јединог зла, врлих мудраца који су разумни потпуно и у свему, и порочних будала који су неразумни и тиме стално и увек грешни. Човек ваља да има снагу и вољу разума и да зна добро и увиђа зло, тј. да савлађује афекте, па да постигне идеал атараксије. Наравно, прве оштре разлике и непомирљива повлачења крутих и догматичких начела убрзо су, примањем страних елемената, еклектичним попуштањима и помирљивијим држањем, замењене схватањима елгстичнијим и прилагоднијим животу. Али још увек су за стоичка схватања значајна чисто ешичка схватања, основана на темељима етичких идеја великих филозофа Грчке. У доба када се истичу све више религиозни моменти, сви правци филозофије, сви хислени комплекси, примају у себе те нове ознаке религиозног