Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 313

схватања. И „стоа“, коју је основао Зенон (308 пре Хр.), долази на престо римске империје са племенитим Марком Аурелијем (161—180 по Хр.), и у његовим „самопосматрањима“ добива најлепше своје дело религиозне карактеристике. Од првог оснивања стоицизма произашлог, као и остале три велике школе тих времена, непосредно од ученика великих систематичара грчке филозофије, Платона и Аристотелеса, па све до несрећног императора који носи у себи дубоке трагичне и религиозне црте, стоицизам је проживео једну дугу и занимљиву еволуцију. У новије стоике, у доба Домицианово, долази и роб Епиктетос, чија је два дела издао Арианус.

За историчара филозофије био би од интереса овај развој једне идеје. За српског издавача и преводиоца одабраних страница Епиктетоса и Марка Аурелија, међутим, сврха је била друга и интерес други. Непретенциозно, он то и признаје у „напомени“ после своје уводне речи о стоицима, која би лако могла били изложена оправданим примедбама и извесном прекору. Али, кад се из целог стоицизма узме оно практичко језгро животне мудрости, невезано за историјски ток и развој, које за моралну личност човекову увек има вредност, нарочито у поратна времена, онда се ова књига ставља под сасвим други кут посматрања. И, под тим кутом гледана и осветљена, она је симпатична и корисна. (Она је лична, личнија но превод, јер је избор. Сваки избор и свако одабирање је посао личности и носи тип личности. Одабрати из стоика, значи извући себе из њих, тако да је, са једне стране, избор приказ личности која одабира. Г. Фртунић, овако посматран кроз своју призму у стоичкој филозофији, показује једну доста отмену и мислену страну своје личности. Превод је књижеван (што значи данас много), тачан и жив, издање елегантно. За часове размишљања и самопосматрања, за часове у којима човеку треба висока, мудра и отмена утеха, овај

рад Г. Фртунића пружа леп прилог. B. B.

Војвода Петар Бојовић: Одбрана Косовога Поља 1915 2. и зашшиша одсшупања сриске војске преко Албаније и Црне Горе.

Под овим насловом, а у укусном издању књижаре Геце Кона, одштампао је војвода Г. Петар Бојовић, као што он сам вели, један одломак из својих мемоара о своме раду у улози команданта трупа Нове Области за време напуштања Скопља и Скопске Црне Горе од стране ових трупа, и даље за време њихових бораба са Бугарима на излазу из Кончуљског и Качаничког теснаца 1915 године. Као и сви други мемоари оваксе врсте и тенденције, то су у главном хронолошки поређена и са најнужнијим описом догађаја пропраћена документа (запогести, извешћа и наредбе), чијим је изношењем Г. Бојовић,