Srpski književni glasnik

-316 Српски Књижевни Гласник.

„Споменица Данила Илића“. — Ова мала књига обнавља једну прошлу атмосферу, из које је делало неколико упорних воља и изникло неколико светлих гробова. У њој је изнето скромно дело Данила Илића, који је са неколицином из своје генерације спремао Видовдански Атентат, и свој мистични темпераменат утрошио. у неколико пожртвованих акција. Његов портрет казује енергију и самопрегор; три скромна чланка одају оштру реч и јасну интелигенцију; неколико превода из Маркса, Бакунина и Горког указују куда је кренула његова интелигенција. Све скупа показује како се у оно време пред рат револуционарна идеологија уплитала са националним идеализмом. Из таквих расположења кренута је организација Видовданског атентата, због кога је Данило Илић, главни организатор, завршио стоички на вешалима.

Надживели другови предузели су да очувају успомену на то време и његове најистакнутије борце. (Ова споменица, са доцнијима које су у припреми, објасниће једно доба и једну средину богату истрајном акцијом и револуционарном мистиком. Она остаје као пример и успомена једног светлог

карактера. B. M.

„Четири дубровачке драме у прози из краја ХУП вијека“ (Зборник за историју, језик и књижевност српскога народа, [Т од., УТ књ., С. К. Академија). — Г. Милан Решетар издао је на најкритичнији начин четири досад необјављене дубровачке драме, од којих су две биле потпуно непознате (ијеро Музувијер и Бено Поплесија), а друге две познате само по анализама књижевних историчара (Јерко Шкрипало по анализи П. Поповића, и Вучисшрах по А. Павићу). — Прве три (које су комедије, док је четврта трагикомедија) су од значаја и културно-историјског и лингвистичког.

Све четири имају незнатну књижевну вредност. C. M.

„Некрштено звоно“. — Ова приповетка Ђ. П. Иличића, и по својој идеологији и по начину писања, спада у нашу предратну литературу о сељаку и сеоском животу из краја деветнаестог столећа. Међутим, данас, тај сељак нам више не изгледа реалан, па ма био из Шепртљина, како то писац зове своје село. Приповстка је писана свом ширином епизода на коју смо ми већ одавно навикли из сеоских прича. Али модерна“ књижевност тражи мало више синтезе; мало

више сочности. A. B.

„Флорентинске ноћи“ (издање И. Ђ. Ђурђевића). · Још више но његову лирику, треба преводити Хајнеову једин-