Srpski književni glasnik

Белешке. 317

ствено интересантну прозу, пуну најсупротнијих вибрација, и живота који је дух. Било је, разуме се, покушаја да се литерарно-историјски дефинишу елементи његова стила, али је, према животу који пружа Хајне, очајно сива сва теорија, јер он се, према тим покушајима, још јаче издваја јединственошћу, и отима свима дефиницијама. Може се донекле с правом бунити против првог, и ако гениалног уносиоца журналистике у чисту литературу, али и ту му се мора признати његова „агитаторска грација“, како је назива Гундолф. У осталом, ти елементи журналистике били су тада још доста племенити, и, као Хајнеова особина, претопљени у његову личност, имају и своју чисто књижевну вредност. А односе се у првом реду на његову везу са тадашњицом, док је, бар за нас, најдубља чар Хајнеова у његову положају између двају доба. Као у мађијском огледалу, ломе се у њему зраци двају времена, и чаробно је то титрање романтичног и модерног, успомене и слутње, увек блиско и пуно живота, а ипак са чаром прошлог. То је могао дати само овај рационалиста који је имао демонске везе са животом и уметношћу, демонске до душе у једном нижем смислу, како их је и сам схватио приказујући их на Паганинију, у самим Флореншинским ноћима.

Ово дело је једно од многих исто тако богатих и привлачних. Превођење треба наставити с реда међ Хајнеовим прозним делима и сатиричним спевовима; свугде ћемо у њега наћи ову чудну везу визије и ироније, хумор који је до душе сав езрги, пакост која је често симпатичнија од доброте. Писао о чему год хоће, писао како ход хоће, Хајне је увек бескрајно занимљив. А то никако није грех.

Флореншинске ноћи штампане су још раније, 1904, у Српском Књижевном Гласнику, у успелом преводу Г. Милоша Ивковића. И ма да је овај превод Г. Н. Половине исто тако добар, ми жалимо што се троши и време и труд око већ довршених послова, кад још толика одлична дела Хајнеова

чекају свог преводиоца. А СР.

„Крај царске власти“. — Није сасвим тако као што се каже у овој брошурици Владимира Корољенка, изданој у Загребу, и ако је она изашла из доброг пера. Уско је, лично је, пропагандистичко је. Знамо да је Корољенко седео у Сибиру, и разумемо њега, али остајемо при томе да су цар и народ, ма колико у сукобу, узајамни принципи. Јак народ успева у револуцији, и прекида низ неваљалих царева. Обратно, са љуљањем царског престола иде капитулација и бегство и најбољих јунака. Нису руски цареви само ниткови, а руски народ само жртвено јагње. Са таквог гледишта се не може тумачити руска историја, не може се одати правда никоме, а

камо ли једном Александру II. и. с.